Lep je i sunčan dan, leto ‘81. Švrljam bez nekog cilja po Oxford Streetu i zevam u izloge čekajući drugara da se odnekud pojavi. Pa da palimo dalje. Dogovorili smo se da obavezno popijemo po pivce u pabu The Swan i odmorimo malo u njihovom komšiluku, ispod prvog slobodnog drveta: Hyde Park je već sa druge strane ulice. 
Pažnju mi privlači tabla na kojoj piše Records Imports i osećam kako me adrenalin udara. U trenutku odbacujem važna upozorenja koje mi šalje mali mozak. Ono, kako nisam nikakav karakter kada ne mogu da odolim iskušenju, kao i najvažnije pravilo koje smo na turneji sami ustanovili: da nikada ne ulazimo u prodavnice ploča sa svim parama koje imamo. 
Hrabro silazim u podrum prepuštajući se znatiželji. 
Već na prvoj polici naletim na ploču koju sam imao na spisku i zbog koje sam već prepešačio pola Londona bezuspešno pokušavajući da je pronađem. Poslednji primerak u polici! Kakva sreća! 
Bilo mi je dovoljno uzbuđenja za taj dan, pa sam rešio da se momentalno evakuišem. Za svaki slučaj. Na kasi, ljubazni prodavac je primetio da sam stranac. 
– Dobar izbor!
– Aha…
– Odakle dolaziš?
– Iz Jugoslavije.
– Odakle znaš za Yello, to je tek stiglo iz Amerike i odmah se sve prodalo…
– Kod nas su hit već šest meseci. 
Gledao me je razrogačenih očiju i ništa mu nije bilo jasno. 
Od tog trenutka do spuštanja igle u rilne albuma Solid Pleasure (1980) prošle su još dve-tri nedelje. Trebalo je vratiti se kući. A posle prvog preslušavanja, postali smo najbolji drugari. I ostali do dana današnjeg. U međuvremenu, Yello su postali velike zvezde. I, ma koliko su njihovi kasniji albumi bili uspešni i uticajni na današnju muziku, nikada nisu ponovili svežinu i razuzdanost kao na svom prvencu. 
Koliko tu ima ideja, humora, šetnji po raznim žanrovima! Na ovom albumu i previše! 
Po običaju, za mene se zalepila za njihovo stvaralaštvo potpuno netipična pesma, “Blue Green“. Psihodelična, trippy, neobične strukture, rastrzana sitnim gitarističkim vezom Chica Hablasa. Verovatnoi bi bila odlična podloga za današnje čitanje tekstova Miloša Babovića. Da, da: onih o tajnama nauke i beskrajnom svemiru. 
Poslednjh sat vremena se zamajavam sa naslovom pesme. Mnogo sam naučio o raznim paletama boja. I nisam još načisto koja je to blue green. Slatko sam se nasmejao objašnjenjima sveznajuće Wikipedije na ovu temu u slovenskim jezicima. 
Oni nisu slušali našu muziku. Da jesu, znali bi i za Ruse kose, a i za Zelene oči. 
Komentari su onemogućeni.