Ovog jutra, tek onako, bez posebno važnog razloga, razmišljam o tome kako smo postali robovi trke za novcem. I kao da nije bilo dovoljno, natrča mi ova sekvenca na volej.
“Skupljači perja” Saše Petrovića je film o ciganskoj° duši snimljen u vreme kada takva ikonografija još nije stigla da se pretvori u banalizovani stereotip. Ovog puta na stranu brojni profesionalni atributi filma, poput sjajne priče, besprekorne montaže i vrhunske glume (ne samo Bekima Fehmiua): ako je blato ikada bolje predstavljeno u vaskolikoj svetskoj kinematografiji, ja zaista ne znam za to.
Ova scena je nepojmljiva i neshvatljiva u dvadeset prvom veku, dobu liberalnog kapitalizma, obliku svojine koji podrazumeva da treba da bude što više više gladnih i što manje (pre)bogatih. Posmatrano kroz prizmu globalizacije, scena u kojoj jedan ludi Ciganin rasipa izvor svog prihoda po drumu predstavlja iskaz koji je teško gurnuti u pisanu ili iskazanu reč.
Veličanstveno.
Uzgred: ako niste pročitali autobiografsku ispovest Bekima Fehmiua “Blistavo i strašno”, svakako vam preporučujem da učinite to. Osim zadovoljstva pročitane dve knjige, a čitaju se u dahu, saznaćete mnogo o životu umetnika i okruženju koje ga je formiralo . A saznaćete i šta je to Širli Meklejn radila u Bekimovom apartmanu one noći u Kanu. A saznaćete i… Ma, zašto bih vam prepričavao?
___________
° Molim dušebrižnike da ovom prilikom (ili bilo kojom drugom, ako ćemo mak na konac) ne sapunjaju sa tiradama o takozvanom politički korektnom jeziku – šta god taj besmisleni pojam trebalo da znači. Suština pasijansa više poštuje jednog Šabana Bajramovića koji je više puta rekao “Ne mogu više da budem Rom, hoću opet da budem Ciganin” nego stotine mrsomuda koji lete kao zunzare oko raznih NVO priča čija svrha nije promocija jednog naroda, već trpanje neuhvatljivog novca u sopstvene džepove.
Evo odličnog predloga za večeras…