Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Stari zanati odumiru…
Neonska svetla su ovih dana napunila 100 godina. No, sve ređe i ređe se primenjuju u izradi tabli i znakova. Kao i kod svih zanata koji su ustuknuli pred kompjuterskom tehnologijom, postoji još par preživelih koji sve rade ručno…
I come up hard baby, but now I’m cool
I didn’t make it sugar, playin’ by the rules
Ko traži nevolju, naći će je. No, sama nevolja nije toliki problem. Problem je ne prepoznati je, ili se ne boriti protiv nje.
Treći je dan mog boravka u Poljskoj. Isplovili smo iz marine, te upitah Macieja gde smo se uputili. “Straight to Hel”, odgovara on. Prosečnom brzinom od 4 čvora (nautička milja na sat) dojedrili smo tamo za neka 2 i po sata. Hel nazivaju poslednjim mestom u Poljskoj, zato što se nalazi na uskom poluostrvu, nekih tridesetak kilometara od glavnog kopna. Čim smo se usidrili, primetio sam da je lukobran napravljen tako što su stotine betonskih čunjeva naslagani jedan na drugi, te sam morao to da ovekovečim.
Grobarska je muka pregolema. No, to je ovih dana, izgleda perspektivan posao. Možete očas završiti fakultet, postati predsednik neke države… mogućnosti su neiscrpne.
Da krenemo malo u lov na mlade talente?
Celi život ih lovim. Mislim, mlade talente. Da sam tamo gde sam mogao da budem, grdnu lovu bih zgrnuo. A nisam. 
Što ne znači da sam pogrešno „ tipovao“. Sam sam kriv – nisam otišao kada je trebalo.
Moja prva stanica u Poljskoj bio je grad Gdynia, u kome sam proveo 4 dana. Nastao od nule tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, pravi je arhitektonski biser jer je, shodno tom vremenu, skoro kompletno urađen u art deco i Bauhaus stilu. Ovo što vidite na slici je najobičniji ventilacioni otvor podzemne garaže – čak i tako jednostavna funkcionalna stvar morala je dobiti estetsku notu.
…ili peti točak, kako to anglosaksonci kažu.
Svi mi tražimo neku svrhu u životu. Najteže je onima koji su od starta predodređeni da budu višak, njima je ta potraga još teža nego nama ostalima. No ponekad, čak i kada ne uspeju u tome, oni ostave traga u nekim drugim životima…
Prema nepotvrđenoj priči, ova pesma je nastala kada je nigerijska policija pokušala da Kutiju podmetne džoint, kako bi ga optužili za posedovanje narkotika. On ga je progutao, te su ga priveli, čekajući da kanabis prođe svoj put kroz probavni trakt. Navodno je uspeo da im doskoči tako što je podmetnuo proizvod metabolizma jednog drugog osuđenika kao svoj, te su morali da ga oslobode.
Zaključak je valjda taj da ma koliko bilo skupo to što konzumirate, na kraju je sve sr**e.