We know what you’re doing
We know what you’ve got
We know how you got it
But we don’t talk a lot
Praviš pop muziku za mase, a baviš se tajnim službama? Ne ide to tako…
Početkom osamdesetih Nik Keshaw se pojavio bukvalno niotkuda. No to mu nije smetalo da naniže nekoliko singlova (Wouldn’t It Be Good, I Won’t Let the Sun Go Down on Me, Dancing Girls) koji koje je MTV vrteo do iznemoglosti. Dovoljno da me zaintrigira i da bacim uvce na album Human Racing (1983). Za debitantski album, bio je to odlično urađen posao jer i ostale pesme nisu bile ništa slabije. A imao je i specifični zvuk koji se dosta razlikovao od svega ostalog što se sviralo u to vreme.
Na drugom albumu The Riddle (1984) nije se spotakao. Bio je još bolji, gotovo savršenog zvuka, pa sam se ponadao da pop muzika, u budućnosti, ne mora da se svede na pamtljivu melodiju i bla-bla tekstove. I sve je bilo dobro do Live Aida, kada se pojavio na sceni pored mnogo viđenijih muzičara. A onda je, naprosto, nestao.
Daleko od očiju, daleko od srca, kaže poslovica, pa nisam obraćao pažnju šta se s njim dalje dešavalo. S vremena na vreme se pominjao po novinama. Elton John ga je promovisao kao jednog od najboljih songwritera. Natrčao sam na njega na finom albumu Still (1992) Tonyja Banksa, na kome je otpevao nekoliko pesma. I to je bilo sve.
Sve dok ga nisam čuo kod Hacketta na Genesis Revisted II. Opa bato, ovo je već ozbiljno društvo, pomislim.
Posle trideset godina, moguće je da se nešto novo dešava sa njegovom karijerom.