U toku je festival u Woodstocku. Kiša pljušti kao iz kabla, a na pozornici je Melanie. Peva What Have They Done To My Song, Ma. Kao da je neko namerno dogovorio trenutak susreta pesme i kiše. U trenutku kada kiša prestaje da pada, okupljena publika počinje da pali sveće.
Melani je bila toliko dirnuta prizorom da je odmah napisala pesmu, kao uspomenu na taj nastup.
“Lay Down (Candles in the Rain)” je sjajna pesma koja je trenutno postala hit. Začinjena gospel vokalima Edwin Hawking Singersa evocirala je pomalo nadrealnu atmosferu sa nastupa u Woodstocku i širila poruku mira & ljubavi među mladima kojima je već bilo dosta rata u Vijetnamu.
Album “Candles In The Rain” (1970) je već bio ozbiljna stvar. Ako je naslovna numera bila 
oproštaj od hipi idealizma, ostale pesme bile daleko ozbiljnije i emotivnije, stvarajući zaokruženu sliku o Melanie kao vrhunskom piscu pesma. Čak i reinterpretacija klasičnih pesama “Ruby Tuesday” i “Carolina In My Mind” su bile nešto drugo – nosile su jak lični pečat.
Ovaj album je jedan od onih koje sam često slušao tokom sedamdesetih. Mislio sam da će Melanie lako dospeti u onaj krug vrhunskih autora, poput Joni Mitchell, čiji se novi snimci sa nestrpljenjem očekuju. I, iako je ovim albumom mobilisala puno nove publike, ništa veliko se nije desilo.
Tokom narednih decenija ništa nisam čuo o njoj. Tek skoro sam nabasao na njenog velikog fana iz Australije koji mi je prosledio gomilu snimaka koje sam propustio. Nisam imao previše strpljenja za pomno preslušavanje jer je, u međuvremenu, nanizala tridesetak albuma za koje skoro niko nije čuo. Površni utisak je i dalje isti kao i pre mnogo godina – ima tu strahovito dobrih pesama.
Zašto su je velike diskografske kuće ignorisale ni danas ne znam. Šteta, jer ovakvi talenti se retko rađaju.
Имам сличну историју. Један њен албум сам купио двапут, јер је неко од гостију то јако пожелео на поклон. Кад се појавио јућуб, потражио сам је, нашао, видео да јој године добро леже и да још увек ради, има племе поштовалаца и да нема рашта да се ака са естрадом, добро јој је и овако.
Једном давно, можда током деведесетих, Раша Попов је на тевеу мало распредао о томе да је нестанак Меланије са сцене напросто знак да су се времена променила, да за једну такву нежну душу и мио глас на текућој сцени нема места, да сад гурају неке друге ликове, са другим наступом и приступом, те да одатле већ можемо подоста да закључимо о природи те промене.