Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Krajem sedamdesetih, dok se poštena mladež mlatila oko punka i new wavea, neko od muzičkih urednika u staroj nam zemlji se dosetio da nam servira američki stadionski rok. Za par godina diskografske kuće su nas počastile sa četiri albuma grupe Styx. Ako je za utehu, te ploče su bile i ono najbolje što su ostavili iza sebe. 
To nije muzika na koju se palim, prošla je pored mene kao da je nije ni bilo. Zapamtio sam samo jednu pesmu. 
Neka i njima bude zanimljivo, reče jedan veseljak i postavi telefon sa video snimkom gliste pored bare pune žaba.
Napisao sam tekst za blog i zadovoljan odlazim na spavanje. Nije mi trebalo ni pet minuta da se rastavim od ovoga sveta, i dok sanjam Igora Popovića kako peva “San je jak/ u njemu ti i ja/kaplje mrak/sa tvojih usana…”, začujem Juniora kako se dere iz svoje sobe: “Oh, my God, Oh, my God, Oh, my God…”
“I’m coming”, proradi u meni očiski instikt pre no što sam se pribrao… Šta je, bre, ovo? 
Wet dreams ili Junior gleda američku pornjavu u sitan sat? Zašto ne gleda nemačke, mislim se onako bunovan, ako naša Vlada to toplo preporučuje… 
U svrhu promene svesti & radne etike…
Ni jedno, ni drugo!
Jeste li se ikad raspravljali sa nekim saputnikom u avionu o sedištu do prozora? Volite li uopšte da gledate kroz prozor dok letite? Stanari Međunarodne svemirske stanice kažu da vreme provedeno u kupoli, vidikovcu stanice, ne može da se uporedi ni sa čim. Viđali smo već mnoge sjajne video snimke sa tog prozora, nego hajde da se na čas zabavimo idejom o doživljaju gledalaca.
Šta biste dali da možete da doživite ovakvo iskustvo?
Harmlessly passing your time in the grassland away
Only dimly aware of a certain unease in the air
Flashback: proleće 1977. Moji roditelji se smilovali, ali tek do neke mere: kupili su mi novi kasetofon koji je bio još gori od onog prethodnog, jer je već prvog dana u kući zamrsio jednu traku. U prvoj nedelji rada je pokidao još jednu. Jedan drug mi pozajmljuje svoju kasetu da čujem “nešto dobro”; ne bi to učinio kada bi znao na kakvom đubretu ću vrteti tu traku. Strepim nad njom i dok slušam muziku, ne odvajam pogled od zupčanika koji namotava traku, da ne bi stala kao ponekad. Ako mi zamrsi ovu traku, nikad više neću dobiti kasetu od druga na zajam. A on ima dobavljače dobre muzike, još mu ćale stalno donosi kvalitetne BASF hrom-dioksid kasete iz Nemačke. Bolje da ne izazivam sudbinu: dežuram i spasavam traku ko zna koliko puta.
Album koji slušam je od grupe o kojoj imam ideju da je jako značajna. Jedan njihov album poznajem, onaj od pre dve godine, na čijem omotu se dve robotske šake rukuju. Ne znam kako izgleda omot ovog albuma, ne znam ni o čemu priča, još ne poznajem engleski jezik toliko da bih razumeo o čemu oni to pevaju, ali pesme se zovu “Psi”, “Svinje”, “Ovce”, pa uz priču jednog rođaka kako je reč o društveno angažovanoj grupi stičem utisak da je reč o nekim angažovanim pesmama o tegobama stočara u Engleskoj. Ali, muzika je tako neobična… Pogotovo ta pesma koja počinje solo električnim klavirom, pa onda polako nadolazi bas i potom sve eksplodira u furioznom tempu.
Ploču sam kupio tek tri godine kasnije, kad sam konačno dobio gramofon…
Jedan od samuraja Skoja je rekao “hajde da zajedno pravimo te utovare nedeljom”. Nećete verovati šta se potom dogodilo!!!!!!!!!!!
A opet, ako ćemo pravo, možda i nije tako teško poverovati: počeli smo da pravimo utovare nedeljom zajedno. I to je bilo to.
Eh, k vragu: nikakva navlakača od nas. Nikakva tuča ili barem hvatanje za rever. Ama, niko se nije ni posvađao! Dosadni ljudi, pa to ti je! Čak je ostalo zabeleženo da je jednom od samuraja bilo pomalo neprijatno što je u uvodnom pasusu upotrebio više od jednog uzvičnika (a i to je, da njega pitate, bilo previše). I tako, htedosmo reći, ove utovare pravimo zajedno još odavno. I odavno ne vodimo statistiku tipa “ja sam ovoliko, a ti samo onoliko”… Mi to zajedno, kao da smo na radnoj akciji, božemeprosti.
Problem može da nastane kad se neko zaleti da kaže nešto, pa niko živ ne može da ukapira zašto je to rekao, a posle ne može ni on sam. E, tu onda rade makaze (ne samo slika makaza koju poznajete iz utovara). Da smo bar neki pravi medij, pa da od ničega napravimo nešto. Ovako, mrka kapa: toliko smo benasti da se takvim nastupima čak i ponosimo. Što reče jedan od nas: “Znam ja nas, je…” A, ne, nije rekao to, već: “Mislim da ćemo skroz razbiti onu famu o babicama i kilavoj deci”.
A ono prvo kaže svako od nas, ponekad. Podsećamo jedni druge i sami sebe da je dobro što se nismo dali socijalnim lenjirima, pogotovo onim što vode ka zaposlenju u raznim javnim preduzećima.
