Наравно да нисам престао са аутокрпом. Сврби то, треба почешати понекад. Ово данашње је већ трећи-четврти покушај да направим… ово.
Наравно да не објављујем док не успе, као оно Совјети са лансирањем раних ракета. Прво скочи…
Технички трик за данас (велика овде) се састоји у томе да се запосли дуга цев, фотка низ од девет фотки по вертикали. Изоштрити сваку посебно, дати Аутокрпу да их састави. Обрезати, готово.
Ван основног кадра, ове четири жардињере са цвећем и краставцима, била је прилична лутрија шта ће бити оштро а шта неће. Не сећам се тачно којом жижном даљином сам ово снимао, ал’ са дугом цеви мора да буде између 120 и 200мм, што преведено на величину каноновог чипа изађе између 192 и 320 милиметара. Дубинска оштрина (незгодан израз, треба нам нешто да значи одакле докле је оштро а по дубини кадра) му дође прилично плитка са таквим објективом, зато ми је и требало девет снимака, да на сваком средишњи објекат буде оштар. Околина, како падне.
Стабљика срдачице (ака срчанице, Leonurus cardiaca) уз десну ивицу је управо оно што сам очекивао да ћу добити – доле оштра, горе мутна. Трава около, где дрт где неодрт.
Фотка као таква, ништа нарочито, могла би бити једна од хиљаду годишње које снимим само зато да бих једног дана (дакле од догодине па надаље) могао да се сетим како нам је шта изгледало у разним добима. Али, шоно реко Грба, оно као нишан па ко Пишта, или како се већ рече, техника савладана, да се има ако икад затреба.