Harmlessly passing your time in the grassland away
Only dimly aware of a certain unease in the air
Flashback: proleće 1977. Moji roditelji se smilovali, ali tek do neke mere: kupili su mi novi kasetofon koji je bio još gori od onog prethodnog, jer je već prvog dana u kući zamrsio jednu traku. U prvoj nedelji rada je pokidao još jednu. Jedan drug mi pozajmljuje svoju kasetu da čujem “nešto dobro”; ne bi to učinio kada bi znao na kakvom đubretu ću vrteti tu traku. Strepim nad njom i dok slušam muziku, ne odvajam pogled od zupčanika koji namotava traku, da ne bi stala kao ponekad. Ako mi zamrsi ovu traku, nikad više neću dobiti kasetu od druga na zajam. A on ima dobavljače dobre muzike, još mu ćale stalno donosi kvalitetne BASF hrom-dioksid kasete iz Nemačke. Bolje da ne izazivam sudbinu: dežuram i spasavam traku ko zna koliko puta.
Album koji slušam je od grupe o kojoj imam ideju da je jako značajna. Jedan njihov album poznajem, onaj od pre dve godine, na čijem omotu se dve robotske šake rukuju. Ne znam kako izgleda omot ovog albuma, ne znam ni o čemu priča, još ne poznajem engleski jezik toliko da bih razumeo o čemu oni to pevaju, ali pesme se zovu “Psi”, “Svinje”, “Ovce”, pa uz priču jednog rođaka kako je reč o društveno angažovanoj grupi stičem utisak da je reč o nekim angažovanim pesmama o tegobama stočara u Engleskoj. Ali, muzika je tako neobična… Pogotovo ta pesma koja počinje solo električnim klavirom, pa onda polako nadolazi bas i potom sve eksplodira u furioznom tempu.
Ploču sam kupio tek tri godine kasnije, kad sam konačno dobio gramofon…
A opet, ako ćemo pravo, možda i nije tako teško poverovati: počeli smo da pravimo utovare nedeljom zajedno. I to je bilo to.