Bulevar polupanih snova

I walk along the street of sorrow
The boulevard of broken dreams
Where Gigolo and Gigolette
Can take a kiss without regret and so forget their broken dreams

Dobro pamtim kad sam prvi put čuo kako peva Diana Krall. Behu to pionirski dani razmene MP3 audio materijala, kad su oldvejveri jedva uspevali da se saberu od čuda što više neće morati da se muče dajući velike pare na skupe audio kasete. Na jednom od tri CD-a koje sam pomno čekao i najzad preuzeo od Bange, nalazilo se nešto što uopšte nisam pojma imao šta je. No, rešio sam da najpre preslušam Arethu Franklin: album Young, Gifted and Black (1972) sam odavno priželjkivao u svojoj fonoteci jer sam o njemu godinama samo slušao hvalospeve. I pod utiskom tog remek-dela, pustim album All for You (Dedication to Nat King Cole Trio) (1996), koji je potpisala pevačica čije ime nisam znao, a njenu muziku nikad nisam čuo niti tražio da čujem. Banga je sam dopunio CD tim albumom kad je video da ima mesta. Pa dobro, pomislih, album je posveta sjajnom i neverovatnom pevaču: vredi poslušati ko god da je.

Sećam se i šoka kad sam prvi put čuo tu izvedbu “Boulevard of Broken Dreams“. Pomislio sam: da li je moguće da se ovih godina pojavi neko čija duša je crnja od duše Billie Holiday? Taj glas je udarao pravo u bazu lobanje. Tu nije imalo šta da se doda niti da se oduzme. To je bilo to.

A onda šok.

Ovo ne da nije matora crnkinja, već mlada belkinja, pa još plavuša. O, sunce ti žareno!

You laugh today and cry tomorrow
When you behold your shattered schemes
And Gigolo and Gigolette
wake up to find their eyes are wet with tears that tell of broken dreams

Nisam izdržao. Sutra u podne sam pozvao Bangu telefonom.

– Šta je?

Banga nije voleo telefone. Smatrao ih je nužnim zlom, mada je pitanje koliko je to zlo bilo nužno u njegovom slučaju. Tako se javljao svakome.

– Matori, pa šta je bre ovo? Što mi ne reče da je ona belkinja?
– Šta pričaš ti? Jessssti pijan, bre? Ja jessssam. Eeeeeee! Ko je belkinja?
– Pa Diana Krall.
– Šta trabunjaš ti? Kakva bre belkinja? Ajde, idi popij nešto i nemoj da me daviš. Aj zdravo. – i prekide.

Banga nije voleo telefone.

Izubijali smo se od smeha kad smo, godinama kasnije, rekonstruisali taj razgovor telefonom. Naravno da je znao da je belkinja. Čekao je moju reakciju, saznao ju je, pa me dočekao na volej. Reče, posle, da sam se visoko plasirao, jer mi je vrlo brzo došlo pameti da overim o kome je reč. Beše to doba “krrr-krrr-piiii” interneta preko modema brzinom koja je stotinu puta manja od one koju naša deca danas ne žele da prihvate ni kao kaznu.

Here is where you’ll always find me
Always walking up and down
But I left my soul behind me in an old cathedral town

Moj afinitet prema toj niši džeza nikad nije bio visok. Prosto, u mojoj fonoteci nikad nije bilo takve muzike niti je ličilo da će ikada biti. Ali, kada se pojavila Diana Krall, cela oldvejverska ekipa se postrojila za počasnu smotru i stala mirno. Tako i sad činimo kad god se najavi neki novi album ovde dive.

– * –

Ma, to je i razlog ovom pisanju: Diana je snimila ludački tužnu verziju pesme “California Dreamin’” i objavila je kao najavu albuma Wallflower. Stužilo mi se, jer sam se setio svog prijatelja Bange, kojeg već dugo nema među nama. Voleo sam tog ludaka iskreno jer nije nikog zarezivao ni za suvu šljivu, a i on je mene gotivio na sebi svojstven način, boktepita zašto. Da: nazivali smo jedan drugog prijateljem i ta reč nije imala devalvirano značenje, kao što je to danas običaj među ljudima.

– * –

Pozvao sam ga.

– Šta je?

Trebalo je da se setim da se on tako uvek javlja na telefon, prethodno uopšte ne pokušavajući da pročita na sitnom ekranu ko ga to zove.

– Gde si, matori?
– Eeeeee!

Jao.

– Čuj, u Beogradu sam, imam nešto za tebe. Volećeš me zbog toga.
– Ma, da idešššš ti malo u k…c, volim ja tebe svakako! Aj dolazi!
– Imam još par sati posla, pa dok se od Sava centra probijem do Kalenić pijace, ima da izginem. Ne znam kad stižem, možda oko…
– Dobro. Nemoj da me daviš. Aj zdravo! – i prekide.

Banga nije voleo telefone.

– Šta je to? DVD? Video? Ma, šta me zajebavaš? Šta si mi to doneo?

Namerno nisam napisao naslov sadržaja markerom na DVD.

– Neću da ti kažem, osim da je koncert. Pusti odmah.
– Pa, kad si navalio…

I pusti DVD. Još je i cvikere stavio. Kad je video šta je, okrenuo se ka meni:

– Ne mogu da ustanem: dođi da te poljubim!
– More, marš, ti da me ljubiš! Čibe, pederu!
– Evo ti pare! Idi u podrum na Kalenić i kupi jedan Džek od litre! I nemoj da te sanjam da kupuješ one unučiće od sedam deci! I uzmi usput jednu plavu najlon kesu u kuhinji, pa u povratku idi u onaj restoran prekoputa, reci da sam te ja poslao i daj da ti napune kesu ledom. Ajde, briši, dok ja ovo prelistam: hoću najzad da je vidim!

Dok sam se vratio iz nabavke, za šta mi je trebalo oko petnaest minuta, ugao Krunske i Koče Kapetana je grmeo od muzike kroz prozor: Banga je gledao i slušao koncert Diane Krall u Parizu, snimak iz 2001. Ali ja sam se još uvek smejao, premotavajući u glavi upravo doživljenu scenu – kako je konobar u onom restoranu prosto poleteo da me usluži kad sam mu rekao ko me šalje, a posle trčao da mi otvori vrata na izlazu i zamolio me da prenesem pozdrave gospodinu Nikolajeviću.

Nije bilo mnogo razgovora tokom nastavka te moje posete: aranžirao sam Džek sa ledom u široke čaše, deo leda stavio u posudu pored Bange, deo spakovao u zamrzivač. Njemu sam nasuo veliku dozu, sebi malu – valjalo je voziti dva sata do Kikinde. Ljilja još nije došla s posla: polagao sam nade u nju, da će preuzeti štafetu kad dođe i da će me Banga pustiti da idem. Imao sam konak kod njega kad god poželim – i kad on poželi, to je bio njegov argument – ali to nije bilo u mom planu.

Bilo je glasnije nego što mi je prijalo: nije to takva muzika. Ali, ćutao sam.

– Najzad – reče kad se završilo.
– Šta najzad?
– Najzad je ustala od klavira.
– Da, pa šta?
– Godinama sanjam da vidim kakvo dupe ima. A na svim slikama sedi za klavirom.
– I? Kakva je presuda?
– Savršeno. Sve je savršeno. Sve… Ala je taj dobro prošao.

Znao sam na koga misli: “taj” je Elvis Costello, genije iz neke druge priče. Pomenut je u svojstvu supruga Diane Krall. Banga ga nikad nije zarezivao ni koliko crno ispod nokta, a izvesno ga je zamrzeo kad je saznao da su njih dvoje stupili u brak; to baš beše negde tih dana, ako me sećanje dobro služi. Tačno sam bio spreman da se opkladim da je ljubomoran na Costella.

Beše posle još video materijala Diane Krall, i sve kopije sam odneo Bangi, ali taj performans ostade nešto posebno.

– * –

Nije Nat King Cole prvi snimio perfektnu pesmu koju danas slušamo: to je autorski rad tandema Al Dubin / Harry Warren iz 1933. godine. Kao music hall klasik, pesma je doživela nebrojeno mnogo verzija i izdanja, a pomenućemo samo ovu, ovu i ovu. Čačnete li, naći ćete još ohoho izvedbi – jedino da ih ne pobrkate sa istoimenom pesmom koju izvodi Green Day.

– * –

Često se setim svog prijatelja. Otišao je tiho i brzo, neiskusni bi rekli naprasno, januara 2008. godine. Jedva stigosmo da se organizujemo da ga ispratimo. Sa zajedničkim znancima ponekad razgovaram o njemu. Slažemo se da niko od nas nije poznavao nikog sličnog. Ludak, genije, hedonista, čovek sa kičmom, poznavalac toliko tema da sa njim nije bilo lako održavati tempo u razgovoru, čak ni kad bismo zajedno srušili celu flajku Džeka, a i to se dešavalo.

Koga li sad zajebavaš na Nekom Boljem Mestu, dragi moj prijatelju? Jesi li zacelio svoje polupane snove? Znam da ih je u tebi bilo mnogo; neke od njih si podelio sa mnom u dugim razgovorima. Čuje li se ova muzika tamo gde si? Verujem da je tako. Hajde da ti i ja sad opet popijemo po jednu, matori. Nije Jack Daniel’s: jebi ga, ja više volim Four Roses, ali ti nikad nisi hteo to da mi priznaš. Nema veze. Uostalom, nemoj da me daviš.

U sećanje na tebe, dobri moj Banga.

The joy that you find here, you borrow
You cannot keep it long it seems
But Gigolo and Gigolette
Still sing a song and dance along the boulevard of broken dreams