Novi dometi licemerja: seksualizacija dečije nevinosti u Americi. I ne samo tamo.

Jedan fotograf je doživeo da foto-sesija koju je izveo sa svojm trogodišnjom ćerkom, a potom je objavio na Instagramu, bude žigosana kao čin bolesnog monstruma. Beše to samo zato što je detence bilo goluždravo na vrelom letnjem danu. Stigmatizacija je bila brza, masovna i potpuna. Nedostajalo je samo hapšenje, jer slučaja zapravo nije bilo.

Srećom, taj čovek je odlučio da stane protiv onih koji su ga osudili i od svega napravio performans gde je pozvao svakog da saopšti šta vidi na fotografijama.

Dok su neki u tim fotografijama videli akt dečije pornografije, većina je videla oca koji provodi vreme svog života sa svojim rođenim detetom, pri čemu ne treba biti osobito mudar da bi se na fotografijama prepoznalo kako oboje apsolutno uživaju u tom druženju.

Zahvaljujući tom animiranju javnosti i beleženju reakcije većine, Wyatt Neumann je dobio natrag svoje suspendovane naloge na društvenim mrežama. Ali, pitanje je ostavljeno otvoreno: gde je granica?

Neka podigne ruku onaj ko nema neku gologuzu fotografiju iz svog ranog detinjstva! Ja ih imam ceo špil, među kojima su glavne one oko limenog korita koje mi je bilo glavno kupalište kad sam bio baš mali, čak iz vremena pre nego što sam prohodao. Ne pokazujem ih više nikom, ali ne zato što se, tobože, stidim, nego zato što bi neko mogao da ma optuži da širim dečiju pornografiju.

Većina će graknuti “šta pričaš, to su gluposti”, a svaki deseti čitalac ovih redova, ako je zbilja verovati izjavama nekih psihologa, osetiće toplinu u preponama kada vidi fotografiju nagog deteta. Trik je, međutim, u tome što taj svaki deseti, po statistici, može da kanališe svoju perverznu naklonost ka takvom prizoru na veoma niskom mentalnom nivou, pa nekakva stvarno perverzna misao ni ne dolazi do aktivnog razmišljanja. Sreća po našu decu je i to što tek jedan izrazito mali broj ljudi nije u stanju da se kanališe, pa to ispoljava na neki eksplicitni način koji ne želim ni da imenujem, a kamoli da opisujem.

Uz nadu da se vama ili vašim bližnjima tako nešto nikad nije desilo, ipak moram da se zapitam, još jednom, ono što se tiče i mene: gde je granica moralnog ponašanja kada je reč o fotografisanju goluždrave dečice?

Poremećaji društvenih normi, uključujući nagli porast konzervativnog tumačenja svake moguće aktivnosti, nisu neobična stvar u vremenu ekonomske krize. Kada zbog nedostatka novca nedostaje prostor za kreativan život, isplivavaju nekakvi dušebrižnici koji umornom narodu plasiraju nekakve kvazi-moralne ideje. Recimo, nije neobično to što su se u regionu bivše Jugoslavije nakotile razne NVO ideje i prakse; njihova priča je slatkorečiva, a njihovi rezultati minorni. Suština tih organizacija je, svakako, u tome da se pokupi i prikrije kajmak sa novca koji se okreće u toj sferi, tako da termin “neprofitno” baš i nije odraz realne slike. Ali, to je neka druga priča.

Ovaj slučaj je u posebnom prostoru zbog osetljivosti teme. Ali, ako je ta tema i osetljiva, ja doista ne vidim zašto bi bila tabu.

Drugo i konkretnije pitanje glasi: širim li ja dečiju pornografiju? Elem, u poslednjih oko 25 godina sam fotografisao manje-više svu decu rodbine i prijatelja baš u gologuzom stanju, kao bebice, dok se kupaju ili prepovijaju. Sad, verovatno kvarim ikonografiju tipičnog pedofila jer to fotografisanje nisam obavljao tajno, već javno i u prisustvu roditelja, štaviše deleći posle te fotografije sa njima, ali svejedno.

Idemo i korak dalje: hajde da iskonstruišemo nešto što je, po današnjim merilima javnog vrednovanja morala, apsolutno moguće. Pod sumnjom da sam pedofil, jer sam na gradskom trgu bio uhapšen po prijavi nekog brižnog građana nakon što sam fotografisao scene uobičajenog popodneva punog ljudi i u kadru su se našla neka deca koja jure golubove, zapleni mi policija foto-opremu, računarsku opremu i svu CD/DVD arhivu. Izginuli bi dok bi sve to pregledali, ali šta ćeš, takav je posao. Istražni sudija mi odredi pritvor do 30 dana dok se sve pregleda, pa kad posle tog roka zaduženi ne uspeju da pregledaju ni deo od mojih par hiljada DVD-ova u arhivi, još 30 dana. Na kraju, svi mediji objave da je

Dragan Grbić, osumnjičen za krivično delo “dečija pornografija” (ne znam da li se to tako zove – i izvinite što sam naziv krivičnog dela napisao gramatički ispravno, sa navodnicima, a ne onako kako to rade naši mediji), najzad optužen za to delo nakon što je u njegovoj arhivi računarskog sadržaja pronađen sadržaj dečije pornografije za šta je zaprećena kazna od ___ do ___ (nemam pojma koliko, verovatno velika višegodišnja kazna).

Možda bih se izvukao ako bih doveo roditelje svakog uslikanog deteta, ili čak i onaj deo dece koja su danas punoletna, da daju izjave o tome šta misle o tim mojim aktivnostima. Ali, za prosečnu osobu koja me poznaje iz viđenja, bez obzira na odbacivanje optužbe, ja bih zauvek ostao obeležen kao pedofil.

I šta bi onda bilo?

Ne znam.

To licemerje da više ne smem da slikam (ni) decu nasred nekog javnog mesta, meni je mnogo strašnije od onog da komunalne vlasti mogu da me kazne ako zasadim drvo ispred kuće (niste znali za to, a?). Ali da se zadržim na porno-elementima: treba li meni da bude suđeno zbog posedovanja tih fotografija? Da li da odvojim golišave fotografije Jane, Marka 1, Janka, Saše, Željka, Nikole, Marka 2, Milana, Nevene, Kaće, Luke, Marka 3, Roberta, … od golišavih fotografija Ane, jer Ana je ipak moje dete? Da razdvojim fotke sa celuloida od digitalnih? Da pripomognem organima gonjenja, pa da ostanem u pritvoru samo 30 dana?

Ne znam više kad sam u pravu, a kad nisam. Ne bih imao razloga da verujem ni u kakve teorije zavere, ali sve češće pomišljam na to kako se lagano steže mreža zakona, odredbi i pravila kojima nam se ograničava sve osim prava da radimo i prava da ćutimo. Nemamo mi, obični smrtnici, mnogo šta na raspolaganju kada bi nam se desila stigmatizacija bilo koje vrste. Seksualizacija pogleda na dečiju nevinost možda jeste nešto drugo osim onog što se predstavlja, svakako i predmet kontrole populacije, ali je činjenica da mi kao društvo nismo sposobni da izađemo na kraj ni sa jednim ozbiljnim problemom, a kamoli sa ovako delikatnim. Neka nam je Manitu u pomoći.