Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Neki domišljati momci su napravili animirani spot za neki pesmičuljak, tako da se emituje na 14 mobilnih sokoćala.
Sad, postoji tu taj mali problem što je pesmičuljak dosadan k’o smrt. Ali nemojte da budete sitničavi, nego i sami primenite jedno stotinu godina staro dostignuće tehnologije: potenciometar.
Pištanje s mobilnog sokoćala prenulo me je iz sna. Par trenutaka mi je trebalo dok sam pohvatao da ležim na travi u parku pored Visle, gde sam prilegao kako bih se oporavio od noćnog lutanja po Varšavi – ona tri sata dremke u hotelu tog jutra očigledno nisu bila dovoljna. Brza provera ustanovila je da mi je ranac s foto-opremom ispod glave, onaj sa donjim & gornjim vešom ispod nogu, i da imam tek nešto malo više od dva sata do poletanja aviona – dobro je da nisam verovao sebi kako ću “samo malo da odmorim oči” te sam podesio alarm, pošto sam odvalio dobrih sat i po dubokog sna.
Utrčavam u taksi u kome s radija piči poljska verzija “Maljčika”, potpuno me zbunjujući na tren. Taksista mi, još uvek ne potpuno razbuđenom, tutka nešto u ruku.
Bedž na kome piše “70. rocznicą Powstania Warszawskiego”.
Mislio sam da ću se, za razliku od prošlog puta, sada nonšalantno izvući. No, Grba me je, čuvši da ću nedelju dana bazati po Istri, samo očinski potapšao po ramenu i izjavio “idem ja do madraca”. Pretpostavio sam da je to zbog Jasninog perkelta kojim nas je upravo nakljukala, i koji od čoveka zahteva laganu dremku posle konzumacije – no, poznavajući neka alternativna značenja tog izraza odlučio sam da ne rizikujem, te da ponizno pripremim foto putopis s ovog lutanja…
Što ono rekoše: boj ne bije svijetlo oružje, već boj biju pare za kupovinu boljeg naoruž… A? Šta? Hoćete da kažete da je važno znati svirati, a ne imati instrument? I još velite da imate dokaz za to? Hajde, baš da vidimo.
Pazi, stvarno.
Danas smo se prvi put sreli posle nekoliko godina. Kurtoazno se pozdravili i pitali za zdravlje. Ruka ti je, nekada, bila čvršća.
I vratilo se sve ono što smo mislili da smo zaboravili…
You’re tearing me apart
Crushing me inside
You used to lift me up
Now you get me down
Sve je stvar frekvencije, intenziteta, razmene energije… Entropija ne mora da bude silovita da bi preuzela stvar. Jednostavno, ako vas niko nije obavestio da se smak sveta desio, to ne mora da znači da ga nije bilo.
Jedino smo mi najpametniji. Sve znamo čak i kad ništa ne znamo, ne prepoznajemo očigledne znakove propadanja dok slušamo kako će već sutra da nam bude bolje… A za to vreme, ono što ne postignu da porobe iz pravca A, svakako će postići da pohvataju oni iz pravca B. Na bojištu neće biti krvi, jer to nije ta vrsta bitke, ali će biti prevrnutih kontejnera. Jer ako ne budu prevrnuti, neki neće moći da potraže nešto za jelo.
Ako je za utehu, mi nekoga još uvek zanimamo kao tržište, što bi bio znak da negde neke preostale snage još ima.
Retrogradni vetrovi. Mnogo njih. Vulgarni oblici kapitalizma traju li, traju.
Ko bi rekao: naglo je prekinuo fudbalsku karijeru zbog povrede, ali niti je otvorio kafić, niti tašna-mašna trgovinsku firmu. Umesto toga, postao je ono što urbani mediji nazivaju uličnim umetnikom. Čovek osmišljava i slika murale – koje poneko od nas i dalje naziva grafitima.
Odavno se nisam tako slatko nasmejao pregledajući stare klipove. Obratite pažnju na gitaristu i styling kompletne grupe.
Ko bi mogao i da nasluti u vreme snimanja da će se iz ovoga izroditi nešto sasvim drugo.