U doba naprednih tehnologija, malo nam se pogubila ideja o tome kako se nekada radilo na mobama. Amiši su taj koncept razvili do savršenstva, jer oni drugačije ni ne rade. Pogledajte ovo: deset sati posla.
U dobrom društvu i težak posao može lako da se izdrži. Moba, između ostalog, tome i služi.
Postoji jedan trik koji se vremenom razvio u običaju mobe: domaćin angažuje nekog drugog da bude organizator radova, a ovaj pazi da niko ne zabušava. Tako ne izgleda kao da domaćin goni radnu snagu na efikasnost. A u nekim selima sam viđao i luđe običaje: onaj ko dolazi na mobu nikad ne bi došao praznih ruku, nego bi poneo gajbu piva, flašu rakije, tepsiju pite… Pogotovo na gradilištu: znalo se da kad domaćin gradi kuću, sve pare odu na materijal, pa je teško nahraniti i napojiti ljude na mobi. Taj vid solidarnosti mi je ostao u pamćenju tek nakon što sam čuo komentar jednog lika, koji je došao iz sela u kome su mobe retkost, a solidarnost među meštanima nije na zavidnoj visini: “I ti si stvarno don’o tri kile vratnih krmenadli za roštilj? Pa kad si blesav!”, reče i ostade živ. To mu, doduše, nije smetalo da se kasnije pridruži veselom roštiljanju nakon uspešno izvedenog posla. Ali da ne grešim dušu: vredno je radio i on tog dana.