Taman sam počeo da varim ručak i da se opuštam posle napornog dana, kada mi je zazvrčao telefon. Комшија, ovdašnji, piše mi na ekranu. U trenu, pomislim da se nešto ružno nije desilo, pa odmah odbacim tu misao. Znao je on, i iz pečalbe, da pozove (daleko je Amerika), da se malo ispričamo. 
– Ajd’, izađi na sokak.
– Izlazim…
Reči su, ponekad, brže od pameti. Dok se obuvam, mislim kako kod nas nema sokaka. I ne znam šta me napolju čeka. Dešavalo se, da posle ovakvih poziva, zateknem na ulici samo nepoznatog dostavljača koji mi uruči pozdrav prijatelja. I produži svojim putem…
Negde na polovini moje ulice, zvane sokak, ugledam Комшију. Sa sve gospođom. Aiiiii, kakve neočekivane radosti! 
Ljuštili smo što se mora, pričali o svemu i svačemu, ali o tome nećemo… Nemojte da zavirujete preko moje tarabe! 
U neko doba ogladnimo, rešimo da odemo na mesto koje je prolaz u gastronomsku nirvanu i sednemo u Комшијин sexy Saxo, baš kao ovaj na linku. Francuska kola su pametna, davno sam to naučio, i dok se neemotvno vezujem za sedište u (ne)opravdanom strahu od previše revnosnih pripadnika lokalnog MUP-a, počinje svirka. Čudan izbor, teško se prisećam a sve mi je poznato, neki Talijani… Комшија vidi da sam u nedoumici, pa mi provaljuje svoj fazon:
– Ovaj disk sam napravio tako da nema pesama na engleskom!
Kako se toga nisam setio! 
Od sopstvenog udarca po čelu sledi dramska pauza… 
Dok uživamo u onome što se zove specijalitet kuće, a što nismo uspeli da pojedemo iako je bilo fenomenalno & trudili smo se iz sve snage, već znam o čemu ću da pišem. I da to nema veze sa gastronomijom…
Tako me je Комшија ubo u živac i po prvi put sam se, posle mnogo decenija, priupitao šta se dešava sa Ivom Zanicchi. Njena pesma “La riva bianca, la riva nera” je bila jako popularna u bivšoj nam državi, tako da znam za barem tri prepeva ove pesme.
Sveznajuća Wikipedia me obaveštava da je Iva Zanicchi danas političarka u EUropskom parlamentu, mada, još uvek, peva & snima.
O Mejri Vulić koja, ruku na srce, odlično peva, nema nikakvih informacija. Bojim se da ima problema sa svojim imenom & domovnicom. Ne ide jedno s drugim. 
Zato, bolje je da pređem da „domaće“ verzije, da mi komšije iz EU ne zamere… 
Seća li se iko Senke Veletanlić, prelepe žene i fantastične pevačice? Ili će ona ostati upamćena kao majka Vasila Hadžimanova? Ili, kao sestre malo medijski izvikanije, Bisere? Prosudite sami…
Tekstopisci pomenutih “domaćih” verzija pesme “La riva bianca, la riva nera” su se poprilično držali originalne verzije. U izvornom obliku, pesma je svojom tematikom veoma neuobičajena. Iznenađuje me da se, u trenutku kada je objavljena, prodala u nekoliko miliona primeraka. Naracija se odvija kroz dijalog između mladog vojnika u vrtlogu borbe za goli život i iskusnog oficira. Sa jakom antiratnom porukom i još jačim emocionalnim nabojem.
Gledajući sa praktične strane, stekli su se svi uslovi da neslavno propadne. Kome je, još, do pacifizma? A, ipak, to se nije desilo. I ona još živi.
U Srbiji je bila popularna verzija velikog pevača Dragana Stojnića koja nema veze sa originalom. Tekst te verzije je lirski, nije banalan, ima dubinu, ali menja suštinu same pesme.
Srpska posla. 
– * –
Комшију i mene fizički deli par stotina kilometara. Priznajem, draže bi mi bilo da nas deli ulica. Pa makar je on zvao sokak.
Začudno mi je da jedan vrstan stručnjak za investiciona ulaganja miješa “brojke i slova”, ili je i to prilagođeno modernim vremenima. (8- ___ = četiri)
Kažu da “jedna slika vrijedi hiljadu riječi”, ali si nam ovim tekstom pokazao i da “muzika vrijedi hiljadu slika”. Koliko interesantnih podataka (začetaka nekih novih priča) krije jedna jedina, nekada, popularna pjesma!?
( i Paunov rep je samo rep dok ne pokaže svako svoje pero 🙂 )
Obrade,
Captcha sistem služi kao antispam odbrana: automatima je mnogo teže da ubace spamove ako kontrolno pitanje izgleda baš tako, malo slova, malo brojki, razuđeno i po sistemu slučajnog uzorka.
(Uzgred, na koga mislite kad pominjete stručnjaka za investiciona ulaganja? Nema takvih na Suštini pasijansa, mada nije da nije – voleli bismo da ima.)
A što se priča o muzici tiče, imamo ih mnogo, toliko da će dugo potrajati dok ih ne iscrpimo. Prethodnih 870 priča (na dan vašeg komentara, baš ih je toliko) pronaći ćete ako pratite tag “muzika za popodne“. A ako imate istraživačkog duha, pronaći ćete još toga na Suštini pasijansa mimo te rubrike.
Bolje je da se sam prijavim. U mojoj radnoj biografiji piše da sam nekada bio “stručnjak za investiciona ulaganja” ili nešto slično. 🙂 Dok nisam zaplovio nekim drugim vodama…
Auh, suncetižareno! Pa da sam juče umro…
Što ti je život! Svaki dan naučiš nešto novo! 😀
Прво мало фактографије… није диск него езде картица, и тренутно тумбам плејлисту. Јер сам нашао још Италијана, Француза, Немаца, Пољака, Мађара, нашијенаца, чак и један чешки бенд. А побрисао са картице доста тога што је, ипак, било на енглеском.
Друго, колико се ја сећам, инвестиција је исто што и улагање. Како се онда улагачко улагање разликује од обичног? 😉
Čuj, tu se prepoznaje rad socijalno-ekonomske lingvistike koja je žar’la i pal’la sedamdesetih godina onog veka, kad je ono Kardeljev ZUR došao sa papira u stvarnost, e da nas dotuče. Valjalo je da imaš barem po dve reči za svaku radnju, jer onda zvuči pametnije i pride nemaš vremena da primetiš kako su Slovenci po tom pitanju (i ne samo po tom) malo više jednaki od tebe.
Naprasno, svi su prestali da rade i počeli da udružuju svoj rad, svi su prestali da razmišljaju i počeli da se bave intelektualnim radom, a investiciona ulaganja su bila potrebna — ne kao pleonazam ponavljanja, već kao predmet vršenja radnje u jednom osobito nadrealističkom smislu (kojeg se uspešno dohvatio Lazar Džamić u onoj maloj studiji “Cvjećarnica u Kući cveća“). Obaška: ko nije udružio svoj rad a nije ni bio ni intelektualni radnik, njemu je bilo preostalo samo da vrši nešto (slobode na tom planu [sic!] su bile velike i danas znamo da su bile uglavnom dobro iskorišćene). E, taj obaški nije bio ulagač investicije, nego samo investitor, pih trivijalnost. E, a ovi iz ZUR su bili najpre davaoci predloga, pa učesnici u diskusijama i najzad ulagači investicija. Posle su i oni bili raznorazni vršitelji, ali to je već neka druga priča.
Не само да смо јели виљушком (бар на дворовима, ко је имао среће) док су… него смо имали политичку коректуру језика бар неколико деценија пре него што су се тога на западу досетили.
Имали смо индивидуалне пољопривредне сељаке, учитеље разредне наставе, извршиоце послова и јадних задатака, сложене и тешке организације угроженог рада… ихај. Крлежини околотрбушни панталодржачи нам нису били ни до колена (јер по дефиницији нису шири од 6цм).
Ja sam suštinski uložio vreme u pasijans i investicija me odvela na mnoge destinacije a putovanje traje li traje…