Jedan od samuraja Skoja je rekao “hajde da zajedno pravimo te utovare nedeljom”. Nećete verovati šta se potom dogodilo!!!!!!!!!!!
A opet, ako ćemo pravo, možda i nije tako teško poverovati: počeli smo da pravimo utovare nedeljom zajedno. I to je bilo to.
Eh, k vragu: nikakva navlakača od nas. Nikakva tuča ili barem hvatanje za rever. Ama, niko se nije ni posvađao! Dosadni ljudi, pa to ti je! Čak je ostalo zabeleženo da je jednom od samuraja bilo pomalo neprijatno što je u uvodnom pasusu upotrebio više od jednog uzvičnika (a i to je, da njega pitate, bilo previše). I tako, htedosmo reći, ove utovare pravimo zajedno još odavno. I odavno ne vodimo statistiku tipa “ja sam ovoliko, a ti samo onoliko”… Mi to zajedno, kao da smo na radnoj akciji, božemeprosti.
Problem može da nastane kad se neko zaleti da kaže nešto, pa niko živ ne može da ukapira zašto je to rekao, a posle ne može ni on sam. E, tu onda rade makaze (ne samo slika makaza koju poznajete iz utovara). Da smo bar neki pravi medij, pa da od ničega napravimo nešto. Ovako, mrka kapa: toliko smo benasti da se takvim nastupima čak i ponosimo. Što reče jedan od nas: “Znam ja nas, je…” A, ne, nije rekao to, već: “Mislim da ćemo skroz razbiti onu famu o babicama i kilavoj deci”.
A ono prvo kaže svako od nas, ponekad. Podsećamo jedni druge i sami sebe da je dobro što se nismo dali socijalnim lenjirima, pogotovo onim što vode ka zaposlenju u raznim javnim preduzećima.
U međuvremenu, pitanje je koliko ćemo još ovako. Naše vredne vlasti uredno i revnosno zatvaraju jedan po jedan kanal informacija koji se prema njoj odnosi kritički, zajebantski (tačnije: podjebavački, ali to je prekomplikovana reč na ovu skupoću) i sa razložnom namerom da natera publiku da misli svojom glavom. Ne, neće oni vas terati na jednoumlje – teorija komunizma je pala čak i u kafanskim kružocima, a kamoli u društvenoj praksi – nego će vas radije prepustiti bezumlju. Ovaj domen je van .rs domena, pa ne mogu da ga zatvore; a serveri su van Srbije, pa ne mogu da rade ni cvik-cangle. Ostaje jedino ono što su Braća Mostograditelji odavno apsolvirali. Kada počnu da primenjuju te metode blokiranja sadržaja na Internetu, nećemo se začuditi. A desi li se da i mi upadnemo na tu listu (čemu se, zahvaljujući duhu đavola perverznosti, nekako nadamo), nećemo ostati skromni. Nalik onom zidu iz jednog banatskog grada u junu 1999, na kome je ujutru posle prve bačene bombe osvanuo tekst “Nismo više šugavi!”, znaćemo da nas vredi čitati.
A sad, da čujemo vas.
[Tekst ispod ove slike bi trebalo da glasi…]
Đavo gleda na sve.
Šetala sam se sa momkom, i on je u jednom trenutku odlučio da me podigne, i zavrti… Rekla sam mu da to ne radi, jer nisam baš lagana… Naravno, nije poslušao, i kad me je podigao, prdnuo je toliko glasno da sam ostala u čudu narednih par minuta, a on se zacrveneo. Naravno, nikad to više nije uradio.
(Via)
Srele se dve prijateljice:
– Draga kako si se ugojila!!
– Ma nisam, još sam i smršala. Nisi me videla pre mesec dana . Bila sam kao ti sada.
Zašto se te, gorepomenute, akcije zovu baš radne? Zato što postoje i trpne. To je ono, trpeza, trpanje (u sebe) u trpezariji. Naprimer:
Ova akcija bi se mogla zvati i “srgliš protiv engrpskog, 3:0”. Da vidimo, salata nije bila, danas je dvajsosmi, imali smo lava od svinjetine u mantilu, splešer na pušmanu, ribanu nogu od pileta…
Epska kolekcija: fotograf Sandro Miller je odlučio da rekonstruiše – ili je boilje reći: da klonira – nekoliko starih i poznatih fotogafija na kojima su predstavljene čuvene ličnosti ili je reč o istorijski važnim radovima. Za tu potrebu, angažovao je jednog od svojih omiljenih modela – ni manje ni više nego Johna Malkovicha.
Pogledajte i ostale radove.
Priznali vi to ili ne, čak i priče o knjigama mogu da budu zabavne, pogotovo ako su zabavne priče u knjigama. U svom članku “Gozbe i knjigožderi” na blogu Libreto, Novica Milić priča o jednoj knjizi koju je napisao, izvodeći je iz predavanja koja je održavao pred studentima svetske književnosti. Pa kaže:
…studentima, sećam se, bilo je jako zabavno kad sam ih pitao, ne bih li dramatizovao i približio im problem Odisejeve uverljivosti i “istine”, šta bi rekli da su izašli do ćoška po cigarete, pa se vratili kući tek posle deset godina, a žena ih dočeka pitanje: pa gde si do sada? Pričali bi bajke slične onima koje Odisej priča Penelopi, pre nego što je opet odvede u krevet…
Novice, majstore! Povod za pisanje ovog priloga, nažalost, sasvim je drugačiji, nimalo duhovit kao ovaj citat. Ali u tome je možda i snaga pametnih ljudi: da budu duhom jaki naročito kada im je teško da gledaju u one koji knjige ne vide drugačije nego kao efemernu robu sa tačno definisanim rokom prodaje.
Važno je kako diplomate svoju zemlju predstavljaju u inostranstvu.
Priča kaže da je svojevremeno Knez Miloš Obrenović odlučio da pošalje Petra Ička kao prvog ambasadora Srbije u Stambol, kod Porte. Pre nego što će Petar poći na put, pozove ga Miloš da mu da poslednje instrukcije, koje su u poznatom Miloševom rečniku, glasile:
– Slušaj Petre, ti ćeš ići kao naš prvi Ambasador kod Porte. Kad stigneš u Carigrad, primiće te Sultan u audijenciju i predaćeš mu akreditivna pisma. Pazi dobro Petre, kad budeš tamo pred Sultanom. Da se kurčiš, bre; da vide Turci da Srbija nije mačiji kašalj. Ne mogu oni da rade kako oni hoće… Ali Petre, dobro vodi računa. Ako na to tvoje kurčenje, počne i Sultan da se kurči, e… Ti Petre, odma’ da odkurčiš… Jer Srbija je ipak mala zemlja.
Oženio se Crnogorac. Prođe neko vreme, al’ snajka nikako da ostane trudna. Gledaju ga ispod oka u selu. Prođe pet godina, a nema bebe. Smisli on nekog posla u Beogradu, pokupi ženu, na voz, pa za Beograd. Pravac VMA. Urade sve testove i ispostavi se da on ne može da ima dece.
Sednu na voz, krenu kući. Mrtva tišina u kupeu. Razmišlja on, živ nije. Ne bi da se vrati u selo – gotov je kada saznaju da je neplodan…
U neka doba, ulazi student u kupe i sede, otvori knjigu i poče da čita. Gleda ga Crnogorac i misli se lepuškast student, sabira u glavi 1 i 1… I na kraju ga pita:
– Je li, jado, da te pitam nešto?
– Pitajte…
– Je l’ ti se sviđa moja žena?
– Izvinite, kakvo je to pitanje?
– Jesi student, al’ nisi mnogo pametan. Lepo te pitam, je l’ ti se sviđa moja žena?
– Pa, kad tako pitate… Sviđa mi se.
– A je l’ bi je kresnuo?
– Gospodine…
– Opet on! Lepo te pitam.
– Pa bih.
– Hajde ja sada izađem i čuvam stražu ispred kupea, a ti je kresni.
Izađe Crnogorac napolje, čuva stražu. Student obavi posao i vrati se Crnogorac u kupe. Nastavi se putovanje u tišini, a ovaj i dalje razmišlja… “Da li je ubo student iz prve ili nije?” Pita ga opet:
– A je l’ bi kresnuo moju ženu još jednom?
– Pa, ako smem, ja bih.
Opet Crnogorac izađe, pričuva stražu. Student ponovo kresne crnogorku. Vrati se Crnogorac u kupe. Već ulaze u Crnu Goru, konta on… “Nek ide život, daj da potvrdimo još jednom, treća – sreća!”. Kaže studentu:
– Ajde je kreseneš još jednom, ja te častim 100 evra i da se razilazimo.
– Ne mogu…
– Što ne možeš, jado! Ja sam u tvojim godinama kresao pet puta za veče.
– Ne mogu, gospodine. Nemam više kondoma.
Brak bi trebalo da odražava ravnotežu…
Slušaj me sad dobro. Slušaj me i daleko ćeš da doguraš. Nije važno čime se baviš, nego da imaš crno na belo, sertifikat. Diplomu, potvrdu, majstorsko pismo, uverenje od lekara, ma daj šta ćeš dati, samo da potvrdi napismeno sve tvoje kapacitete! Evropa traži reda!
Često posvećujemo neko ćoše budali nedelje/meseca/sezone, sve u nadi da će primer vaspitno uticati na svakog… Ne vredi. Braćo draga, stvar je uzela maha. Verovatno je reč o slutnji da će se idiokratija zaista desiti. Svet je sve manje pouzdano mesto da se sakrijete od raznih ludaka. Ako je za utehu, oni su sami sebi najveća kazna, što na mahove uliva neku mršavu nadu. O tome govori sledeća video-kompilacija.
Svakog jutra jedno jaje organizmu snagu daje… Samo još da vidimo kako se pravi jaje.
Vreme je za ručak… Ko je ostao pri apetitu posle gornjeg snimka a nema problema sa varenjem; ko ima, tj. problema, može da kupi mašinu koja to sređuje…
(Poruka za davaovca oglasa: brate, koga si ovog puta opajao?…)
I kao što rekosmo… Da. Ručak je važna stvar, trebalo bi bar nedeljom da bude ritual u porodici, pa da vam ne kvarimo ugođaj pričama o doručku i ostalim trivijalnim pogledima na hranu. Ako biste našli neku reč za svoj odnos prema nedeljnom ručku, baš bismo voleli da je čujemo: podelite je sa nama.
Možda je bilo previše teških tema za jedno nedeljno podne. Ne ljutite se: samo nam beše namera da vas razveselimo. Eventualno, da vam podignemo prag izdržljivosti na gađenje, ali to je već neka druga priča.
Dok se ne nađemo na istom mestu opet, sledeće nedelje u podne, želimo vam prijatnu radnu nedelju, A pre toga, svakako, želimo vam sjajan ručak.