Veoma sam srećan što je Obeliks došao da nas poseti, ali gde je Asteriks da nam donese čarobni napitak?
Mada, koliko se sećam, čarobni napitak je delo druida, a ne Asteriksa. Dakle, ne treba nam Asteriks, nego neki mistični čičica s dugom, sedom bradom. U stvari, složićete se, ne treba nam ni on – takvih imamo za izvoz, ogrnuti u mantije i džipove. Ne treba nama u stvari niko, jer iz ovih govana se možemo izvući sami. Ili ne možemo…
Nego, ako su onomad sa Segalom potražili savete i iskustva u borbi protiv kriminala, da li su sada od Depardjea potražili savete iz mačevanja ili pomoć kako dobiti “zelenu kartu” za Ameriku, zemlju obećanu? Da li je možda otkrio tajnu krije li se iza gvozdene zaves gvozdene maske gvozdeni čovek?
I po ko zna koji put nam ostaje da konstatujemo da smo jadna zemlja i jadan narod. Došao čovek u banju da odmori posle bekstva od poreskih hrtova, a mi ga po proverenom receptu postavili na spisak srpskih prijatelja, praveći od čoveka u isto vreme i živog polu-boga i mečku (ne zbog gabarita) kojeg pokazujemo levo i desno. Idoliziranje i domaćih i stranih, na primer onoga, onoga, onoga, pa i onoga, je ovde opšteprihvaćena pojava, a vlast i ovoga puta uspeva da skrene pažnju sa glavnih tema. Život je ružičast, a struja neće poskupeti, osim onima koji je redovno plaćaju.
Znate već… Kutak za vaše učešće: smislite tekst za ovu sliku.
[tekst ispod ove slike glasi…]
Nego, da li ste znali: stara i prastara srpska psovka je najzad dobila svoju verziju na engleskom.
Dakle, od sada “jeb’o sliku svoju” možete da kažete i tako da vas razume ceo svet: “fuck your selfie!”
(via FB)
Svašta valja čitati između redova. Čak i vremensku prognozu. Kad kaže da će da pada “povremeno slaba kiša”, smemo da se kladimo da to shvatate kao da će kiša da pada povremeno, i da će da bude slaba.
E, diletanti. Da je tako, pisalo bi “povremeno, slaba kiša”. Posle gunđate kako su opet promašili sa prognozom. A nisu – pada kišurina, i povremeno bude slaba.
Boktemazo! Ovolicko malo je falilo da nam promakne ova veličanstvena mis’o!
Poznato je da ja pratim sve što je vezano za duhovnu nadogradnju čoveka, pošto je čovek krst, ne samo vertikala, nego i horizontala.
Vesna Vukelić Vendi
(tnx Pura Moca via FB)
Predlog za čitanje i, ako nije mnogo da se traži, razmišljanje o tome kako smo sami odgovorni za propadanje koje se oko nas dešava – zato što ono počinje da se dešava od jezika: Životno ugroženi jezik, Rodoljub Petrović.
…Valjda su hteli da kažu kako žrtvama udesa životi nisu u opasnosti ili da im životi zbog ozbiljnih povreda nisu ugroženi. To su korisnici pomenutih termina očigledno i mislili, ali su kazali nešto sasvim suprotno! Jer, ako za nekoga sam život, kao najdragoceniji dar prirode, odnosno (o)pstanak u životu predstavlja opasnost, taj sasvim sigurno ne zna šta govori, osim ako ne ironiše zbog neveselih socijalnih prilika. Ali, očigledno je da, bar u navedenim primerima, to nije bio slučaj. Da pomenemo i pravni termin „ubistvo u pokušaju”. U stvarnosti može da se govori jedino o istinskom ubistvu ili samo pokušaju ubistva.
Eh…
Uostalom, šta se on tu čudi, i čemu. Zna se ko je zadužen za takvu terminologiju: Zavod za prevenciju zdravlja. Postoji takva ustanova, istina privatna, a i reklamira(la) se (jednom) preko nekih teletorbara (koje bolje ne spominjati, jer će opet da krenu rasprave o smrtnoj kazni).
Mnogo je avantura čovek, kao radoznalo biće iskusio. Na ovaj ili onaj način. Ali nijedna od njih se ne može porediti sa avanturom koju je čovek započeo pre skoro 40 godina, a onda je prepustio nekome drugome da je okonča. Nekome neživom.
Okončanje te avanture će verovatno inicirati drugu avanturu o kojoj čovek, bez obzira što je dozlaboga radoznalo biće, vrlo verovatno neće ništa saznati. Ta radoznalost i želja za spoznajom čoveka i tera da istražuje i mašta i opet istražuje, unapred svestan da kraja tom istraživanju nema.
A onda čovek negde jebeno skrene s puta i pokaže koliki je idiot.
– Mujo, bolan, đe s’ ti to krenuo?
– Pa… Ja… Fato… Vid’, bona, srijeda je, pa ima ona Liga šampiona… Pa sam mislio malo do kladione…
– Je l’ ti opeglana košulja, Mujo?
– Pa, nije…
– A predsoblje je l’ usisano?
– Nije…
– Ma, zajebavam te, Mujo. Dodaj mi pivu, pa slobodno idi. I ne igraj na Junajted da ne b’ rad’la oklagija!
Umetnik istražuje problem frustracije pri korišćenju svakodnevnih predmeta.
Ove slike su malene. Pogledajte ih u čestitoj veličini ovde. A saznajemo i to da je ime umetnika Katerina Kamprani i da ima toga jošte, poput betonskog kišobrana i tanjira od krzna.
Kakvo pitanje, takav i odgovor, jelda? E pa pazite šta pitate, jer
– Kako ti se sviđa sinoćni film?
– Usporeno mi se sviđa.
– Kako se prezivate?
– Vrlo lako.
– Tebi je samo do seksa, a ja bih htela i pažnju.
– Pažnja, pažnja! Hoće li sad biti seksa?
Šta je bilo? Nešto ste nervozni? Imali ste, može biti, loš dan prošle nedelje?
Ne znate vi šta je loš dan. Ma, pojma nemate. Želite da znate šta je loš dan?
Loš dan je bio onaj kad je Ronald Wayne, onog sparnog dana 1976, godine odlučio da se otarasi bede, pa je prodao 10% akcija te jebene startup kompanije za 800 dolara (whoa – još malo, pa je pokrio gubitak) samo da se otarasi te dvojice fanatika iz svog života i prestane već jednom da misli o tome o čemu, do đavola, oni to sve vreme pričaju. Laknulo mu je kad je to učinio i znao je da je uradio pravu stvar, jer jebeš ti taj život u kome ima toliko stresa i neizvesnosti.
Sasvim slučajno (a možda i nije), ta kompanija je danas najvrednija na svetu. Njeno ime je Apple Inc, a 10% njenih akcija na berzi danas vredi tričavih 58.065.210.000 dolara.
Za one koji ne umeju da čitaju brojeve veće od hiljadu: to je nešto preko 58 milijardi dolara, pa još 65 miliona preko toga i još taman toliko da kupiš pristojnu porodičnu kuću u Kaliforniji ili na Azurnoj obali.
Rečenice koje bi usledile na ovom mestu u govornom jeziku, srećom, uobičajeno se samocenzurišu kada se radi o pisanim rečima.
Dva u jedan!
Poslednja misao u današnjem utovaru: ne dozvolite da vas nekakav obični peh dovede u stanje rastresenosti, jer ćete upasti u vrtlog frustracije (pa i bez onih benastih predmeta). Kad vam se ideja izjalovi, nastavite dalje hrabro, kao da se ništa nije desilo. Doduše, valjaće da počistite poneki trag neuspeha, ali to su samo tehnička pitanja.
Prijatan ručak vam želimo. I opustite se posle ručka: to je potrebno da bi vaš želudac mogao da radi, a vaš mozak da se odmori od leta koje je, valjda već jednom, na izmaku. Uzgred: opuštanje nije isto što i ležanje. Neće vam ništa faliti ako ovog puta posle ručka krenete u jednu dugu šetnju – ako je moguće, u društvu koje vam je veoma po volji. I neka cev koju ponesete bude dugačka.