I’ll wait in this place where the sun never shines
Wait in this place where the shadows run from themselves
– * –
U slavu Jacka Brucea, koji nas je napustio i otišao na Neko Bolje Mesto, sledećih nekoliko dana ćemo se družiti sa muzikom koju nam je on ostavio kao autor i izvođač.
– * –
Pesma koju danas slušamo nije prva na listi značajnih referenci u autorskom i izvođačkom repertoaru velikog muzičara. Ova izvedba nije hronološki složena sa onim što će da usledi ovih dana. Svejedno je: sada, kad se Jack Bruce preselio u večnost, bilo koje linearno posmatranje njegove ostavštine ne bi značilo ama baš ništa.
Slušaj glasno.
Pesma “White Room“, autorsko delo koje su stvorili Jack Bruce i pesnik Pete Brown, jedna je u nizu neverovatnih pesama u kratkom i izuzetno sjajnom stažu grupe Cream, koju danas smatramo prvom supergrupom rock muzike. Ovde možete i čuti zašto je to tako, iako se ovo okupljanje desilo maja 2005, 37 godina posle poslednjeg koncerta na istom mestu, u Royal Albert Hallu. Doduše ovakva svirka je danas opšte mesto, a ne svetsko čudo, kao što je to bilo kada su ovi ljudi baš ovako svirali u periodu tih psihodeličnih godina 1966-68. Setite se jednog važnog detalja: lako je kopirati metod. Neko je morao da bude prvi u nastojanju da tako spakovanu muziku ponudi svetu.
E, pa Cream je mnogo šta uradio prvi. A Jack Bruce je najvažniji pojedinac te priče. Dok je Ginger Baker povlačio menadžerske konce u grupi, a Eric Clapton uživao u statusu poluboga (i sve težim drogama) zbog nenadano velike slave koja ga je zadesila, neko je morao i da radi. Bruce je bio glavni lopataš grupe – najznačajniji je autor u grupi i jedini koji uspeva da kanališe drugu dvojicu u aranžmanima. Pride je njegov bas bio ključni element koji je povezivao sviranje cele ekipe u homogenu celinu. To najbolje možete čuti na živim albumima iz prve inkarnacije grupe.
“White Room“, koja inače otvara izvrsni album Wheels of Fire (1968), prepoznatljiva je po svojoj neobičnoj frazi u 5/4 na početku i u pasažima pesme. Takve fraze su efikasne jer su “ušni crv” – ne možete lako da ih izbacite iz pameti sve i da želite; pokušavam da ukapiram kako je to “tan, ta-ga-da-tan, ta-ta-tan” moralo zvučati jednom prosečnom Englezu u to doba.
Meni mnogo veću misteriju predstavlja kako je Bruce uspeo da navede Bakera da odsvira tu benastu i neverovatno lepu frazu; možda ga je zajebavao da neće uspeti da odsvira osminsku i četvrtinsku triolu unutar neparnog ritma, a ovaj se primio k’o kuče u liftu… Elem, loša atmosfera u grupi je dugo trajala, jer rat ega od početka nije pokazivao znake jenjavanja. Hroničari vele da je uspešan završetak snimanja Wheels of Fire bio podvig sam po sebi. Da nije bilo Felixa Pappalardija, koji je u to vreme intenzivno sarađivao sa grupom kao producent i u studiju i na živim snimcima, album možda nikad ne bi bio priveden kraju. Neki vele da ne bi bilo više ni grupe, nego su imali toliko intenzivan raspored nastupa – što je svima bilo važno sa stanovišta zarade – pa u periodu od leta 1967. do proleća 1968, kada je ova ploča nastajala, nisu imali vremena da razmišljaju o prestanku rada.
Blesavo, ali to je bilo tako.
U pogledu autorske muzike, Jack Bruce je jedan od onih malobrojnih za koje kažem da me zbunjuju; a govoreći to, pokušavam da mu dam konačni kompliment. Ova pesma je dovoljna za ono što želim da kažem, a imajte to na umu i dok budete slušali druge pesme koje je Bruce napisao. Kako je to moguće da ovakvu muziku pravi neko ko je odrastao sa ne baš visokim mišljenjem o popularnoj muzici? Čak, obratite pažnju na onaj dokumetarac od nedelje ujutru: čovek je pričao da mu pop muzika nije značila baš ništa i da se dosađivao (!) svirajući na onakvoj pesmi kao što je Pretty Flamingo (1966) grupe Manfred Mann… Njega je u mladosti motivisala muzika Ornettea Colemana i Franza Schuberta.
Ništa manje ne mislim ni o temama izloženim u ranim radovima. Sa izuzetkom jedne pesme, koja je vrhunsko remek-delo i o kojoj će vam priču ispričati Zoća Peacock, stihovi svih autorskih numera koje je Bruce napisao i snimio šezdesetih godina, a koje su uglavnom rad njegovog redovnog saradnika Petea Browna, verovatno jedino mogu da se protumače uz pomoć hemije. I pritom ne mislim na alkohol. Teško mi je da dokučim tekst ove pesme… Lažem kao pas: uopšte ne uspevam u tome. Ova psihodelija može da se tumači na stotinu načina. Pogotovo druga strofa:
You said no strings could secure you at the station
Platform ticket, restless diesels, goodbye windows
I walked into such a sad time at the station
As I walked out, felt my own need just beginning
No, i pored toga što nemam rešenje, ja odmah pitam i dalje, zapetljavajući još više. Elem, o čemu li su razmišljali kad su se skupili 2005. godine, ako je bilo ikakvog drugog razmišljanja osim perspektive velikog novca kojeg su se brojne stare grupe dokopale u 21. veku na talasu nostalgije fanova? OK, meni to ne smeta: uvek je zanimljivo čuti osvežene interpretacije starih ekipa, a bude tu i lepih iznenađenja. Ovog puta, ego je ostavljen po strani, jer Bruce je godinu dana ranije imao transplantaciju jetre koju je jedva izdržao, a Bakera je počeo da muči artritis – sve ovo je ispričao sam Clapton – te je okupljanje zapravo bila njegova ideja. Lova je verovatno bila vrlo sočna, čim su prihvatili da, posle četiri nastupa u maju u Royal Albert Hallu, septembra iste godine održe tri koncerta u Njujorku – naravno, u Medison Square Gardenu. I to je bilo to – svako na svoju stranu, a nama ostadoše spektakularni video i tonski zapis izmontiran sa četiri koncerta u Londonu.
Uostalom, kontekst uvek može i da se namesti, ako već ne može da se prepozna. Bez ikakve morbidne namere, primećujem da poslednji stihovi pesme “White Room” mogu da posluže kao prikladni epitaf geniju Jacka Brucea.
I’ll sleep in this place with the lonely crowd
Lie in the dark where the shadows run from themselves
Mi ćemo ga, pak, pamtiti kao svetlu tačku muzike koju ćemo uvek rado slušati.