Upoznavanje opusa ključnih muzičara je nije jedini, ali je verovatno najbolji put ka razumevanju istorije popularne muzike. Jer, ako rad ljudi koji su uticali na druge muzičare i tokove u muzici stavite u pravi kontekst, razumećete njihovu veličinu i uticaj, pronaći ćete pravilnu perspektivu o dešavanjima i ukupna slika će vam biti jasnija.
Čest problem u istraživanju takvih muzičara – barem sam ja imao takav problem dok se nisam upoznao sa pravim znalcima – nekada je bio u tome što je bilo teško pronaći njihovu fonografiju. A danas, kada je to, što bi ono rekli stari Feničani, just one click away, pretrpani smo svim i svačim i više nije lako održavati fokus na nečemu što možda nije u prvi mah tako interesantno – bar dok ne zagrebete malčice ispod površine.
Imam perfektan primer.
Znate li ko je ovaj čovek? Posvete su mu pisali i kao uzor ga navodili mnogi gitaristi. Ako vam išta znači, među tim gitaristima su se našli Robbie Robertson, Billy Gibbons, Gary Moore i Jeff Beck. I ne samo oni.
Ko je bio Roy Buchanan?
Pesma “The Messiah Will Come Again“, jedna od najpoznatijih u opusu ovog gitariste, matično je objavljena na prvom albumu Roy Buchanan iz 1972. godine. No, priča o ovom jedinstvenom muzičaru počinje ranije. Tačnije, mnogo ranije: dvadeset godina pre diskografskog prvenca.
U muzičkom sazrevanju Roya Buchanana (1939-1988) bilo je mnogo prostora za uticaje: muzički stil koji je gradio u ranoj mladosti kretao se po onoj volšebnoj granici bluesa iz koje je pri varničenju sa country muzikom pedesetih godina iznikao rock’n’roll. No, prvo iskustvo sa muzikom je bio gospel tokom najranijeg detinjstva. Zadojen je dubokim hrišćanskim misticizmom još u svojoj porodici: otac mu je bio pentakostalni propovednik, što je dovelo do kontakta sa mnogim drugim religijskim grupama i posmatranja sveta u svim mogućim različitostima.
Svirajući Fender Telecaster od 1952. godine (ta gitara postoji od 1950!), Buchanan se razvio u instrumentalistu karakterističnog stila tzv. chicken-plucking sviranja (tada još nije bilo delay efekata niti kontrolisanog feedbacka). Tokom vremena, sam dolazi do tehničkih rešenja koja obeležavaju njegov stil i čine ga prepoznatljivim. Među prvima postiže “težak” zvuk električne gitare, onaj koji je postao opšteprihvaćen tek u drugoj polovini šezdesetih, zahvaljujući avangardistima u San Francisku (Arthur Lee, Santana, Jerry Garcia) i pripadnicima progresivne blues struje na Ostrvu (Jimmy Page, Eric Clapton, Jeff Beck).
Legenda kaže da je Roy Buchanan bio u šoku kad je prvi put pohodio svirku Jimija Hendrixa: tada je prvi put u životu video wah-wah pedalu i čuo njene efekte. Ali nije reč o čuđenju zbog zvuka, već zbog sprave: Jimi je tom pedalom postizao efekat koji je Roy postizao na svom Telecasteru direktno ubodenim u Fender Twin Reverb i kontrolisanim paralelnim trzanjem trzalicom i obodom palca, dok malim prstom kontroliše potenciometar za volumen. Reč je o tehnici o kojoj mogu da svedočim da je “lako ako znaš kako”, jer je strahovito teško kontrolisati sve elemente u toku fraziranja i nešto uvek pobegne. Buchanan je savršeno kontrolisao efekte direktno iz gitare; ponekad je koristio Echoplex, praistorijski šporet za eho, a beleška veli da je tek na poslednjim albumima koristio jednu Boss DD-2 delay pedalu.
– * –
Ali, da se ispetljamo iz tehnike: bila je to samo uzgredna opaska, pomenuta s namerom da vam skrenem pažnju da boj ne bije svijetlo oružje, već boj biju srce, duša i pamet gitariste. A Royu Buchananu ništa od toga nije falilo.
Nažalost, falila mu je snaga da živi normalnim životom i to je dovelo do tragedije.
Prilično indisponiran činjenicom da ga izdavači tretiraju kao krpu, naručujući mu trivijalnu radiofoničnu muziku kao da je to pijačna roba (njima jeste), Buchanan je u osamdesete kročio sa silnim frustracijama koje je sistematski utapao u alkoholu. Iz tog jada se izvukao teško i sredio nekako, dobrim delom zahvaljujući i ozbiljnoj ponudi novog izdavača. U periodu 1985-87. je snimio tri vrlo dobra albuma za Alligator Records, najzad postižući ono što je celog života sanjao; a svoje frustracije je najzad počeo da kanališe istražujući granice kreativnosti u studiju, gde mu se niko nije mešao ni u proces ni u produktivnost.
U večernjim časovima 14. avgusta 1988, Roy Buchanan je priveden u policijsku stanicu u gradu Fairfaksu u Virdžiniji zbog “javne intoksikacije” i ostavljen u ćeliji da se do jutra istrezni. Zamenik šerifa ga je ujutru našao obešenog o gredu; sopstvenu košulju je upotrebio umesto konopca. Nikakve istrage nije bilo, iako njegov brat tvrdi da je video neke čudne masnice na njegovoj glavi; u zapisnik je zvanično uvedeno da je bila reč o samoubistvu. Beše to oko mesec dana pre nego što će Buchanan navršiti 49 godina.
Lešinari smrti su svoj posao uradili dobro. Čak – vrlo revnosno. Nije prošlo ni tri godine od Buchananove smrti, počele su da pljušte kompilacije i retrospektive; samo Allmusic.com ih navodi dvadesetak, a ja znam da ih ima još.
– * –
Preporučujem vam da pogledate ceo koncert iz Ostina. Telecaster je povezan na Twin Reverb, Hammond je povezan na Leslie, daske na montažnoj bini su oribane: sledi pola sata esencijalne muzike. Štaviše: nećete naći mnogo primera poput ovog da u samo pola sata stane tako mnogo muzike. A ima i iznenađenja…