Vredi da vidite kako izgleda vožnja kolima atlantskom magistralom u Norveškoj.
Priroda je prelepa, silna i strašna. Ovakve scene me podsećaju da smo mi ovde ipak samo stanari, a ne vladari. Međutim, slaba vajda od tog saznanja.
Jesam jednom davno bio tamo, ali ovako nešto nisam video. Jedino što pamtim od 250 km vožnje od Narvika do Fauskea (i iste takve ture nazad) beše kako je vozač autobusa mrtav ‘ladan, vozeći po onim gudurama, jednom rukom handlovao duvan i rizlu i zamotao perfektnu cigaretu (koju je, jel’te, tada i popušio – bilo je to vreme kad je vazduh bio čist, a seks prljav, pušilo se po autobusima i vozovima).
No, drugog sam se setio: na ovom snimku ima manje svetla nego u polarnom krugu u ponoć tokom jula, pa čak i kad je ovakvo vreme. Ovo bi mogao biti neki mesec kada sunce već dodiruje horizont i više nije red da se koristi ona moja parola “lep dan noćas”.
Nego… Moram da priznam nešto, red je. Uhvatio sam sebe da razmišljam kako će limarija na autu korodirati zbog slane vode. E, pa đavo da me nosi. Baš me briga za limariju i koroziju. Kupiće Olaf nova kola, ne moram da brinem za njega.
Ali da sam tamo sa fotoapatratom, vala bih se pobrinuo da dobro upakujem spravu u najlone i da, posle, dobro očistim mašinu i kontakte. Morski vazduh ubija fotoaparate, a voda ih samo dotuče.