Jedan FUJ i jedan MRŠ!

Dobar uzor ne može to biti ukoliko nije plodotvoran, tvorac nečega. Loš uzor ne stvara ništa pozitivno ni vredno. Nije istinski umešan, niti mudar, pa čak ni dobar. Onaj ko ima nameru da bude dobar u očima drugih, nije to uistinu. Vidite kako je namera da se bude uzoran, u samoj svojoj suštini, oličenje nemorala. Jalovost lažnog uzora neumitna je posledica njegove namere. (…) Lažni uzor nije svetac, već svetac na kvadrat. (Vesna Pešić)

Danas nam valja ići neravnim putem rekapitulacije jedne domaće afere u nastajanju. Novinar Vremena Muharem Bazdulj tekstom Hronika najavljene praznine podseća na godinu dana od smrti Srđe Popovića i Aleksandra Tijanića i tim povodom analizira njihovu zaostavštinu. Rezultat analize je intrigantan:

Bez njih dvojice Srbija [je] mnogo više divlje društvo nego što je bila.

Bazdulj do ovog zaključka dolazi velikom analizom koja zahteva koncentraciju i višestruko čitanje (kako sam kaže u tekstu: u političkom novinarstvu ne bi trebalo da bude larpurlartizama (…) u žanru komentara, za razliku od kolumne, važnije [je] šta kažeš nego kako to kažeš). Pogledajmo stoga detaljnije šta Bazdulj govori i otkud takav zaključak.

Zamašan deo teksta predstavlja Bazduljevo obrazloženje stava da bi danas Srđa Popović na neki način podržao Vučićevu politiku evropskih integracija. To mišljenje Bazdulj crpe iz [Popovićevog] ubjeđenja da Srbiju treba nepovratno učiniti dijelom Zapada, prvog svijeta. U tome je bio savršeno dosljedan pojašnjavajući usputno da se tim putem može ići na dva načina, požuriti, pozicionirati se na politički Zapad, pa se onda na miru i polako približavati Zapadnim vrijednostima ili najprije implementirati vrijednosti, a političko pridruživanje, kad i ako dođe – dođe i zahtevajući da je Srđa bezuslovno bio na prvoj opciji: Nepovjerljiv prema lokalnoj političkoj eliti, još nepovjerljiviji prema takozvanoj masi, Popović je bio za prvu varijantu, a kao najbrži način za to svojevremeno je vidio neku vrstu strane intervencije i privremenog vanjskog (Zapadnog) tutorstva U tom smislu kao doslednost razumemo Srđinu tezu da bi za Srbe jedini lek bio da dožive potpun vojni poraz i kapitulaciju iz vremena Miloševića, kao i postmiloševićevsko zalaganje za energičnije “suočavanje sa prošlošću”, jer su zločini bili odviše strašni da bi ih se adaktiralo samim činom suđenja počiniocima.

Svođenje Srđe Popovića na čoveka koji poziva na tutorstvo Zapada mu dođe isto kao i svoditi kamen na hemijsku formulu SiO2: moguće je, ali će zaključci do kojih na taj način dođemo biti netačni. Bazdulj od Srđe pravi čoveka koji je de facto na liniji izdaje, jer tekst ne daje bilo kakvo upozorenje da su Srđine reči vezane za vreme nepojmljivih zločina u režiji legitimno izabrane vlasti i opozicije u Srbiji: Sarajevo je bombardovano uz prisustvo čelnika političkog života Srbije; Vukovar je sravnjen sa zemljom; u Srebrenici genocidnim ubijanjem sedam hiljada ljudi počinjen najstrašniji zločin u Evropi od Drugog svetskog rata; na Kosovu su pripadnici državnih (para)vojnih formacija pravili lampe od ljudskih lobanja. Neodoljivi utisak da su Bazduljeve reči tanke i neuverljive zapravo je krajnji dokaz da je Srđin zahtev za energičnijim suočavanjem sa prošlošću bio ispravan. Naše kosti nisu zapamtile užase činjene u naše ime i stoga svako pozivanje na devedesete bez podsećanja, postavljanje u tačan kontekst ništa drugo do spin.

Bazdulj dalje ukazuje kako je upravo Srđa (obdaren nevjerovatnim šarmom i inteligencijom, intelektualno superioran, rječit, elokventan i ubjedljiv, nesklon afektu u pisanju, sa jasnim i konzistentnim stavovima, sposoban razlikovati važno od nevažnog) morao znati da je poželjna posljedica pokreta bijelih listića poraz DS-a, odnosno pobjeda SNS-a. Iza svega je morala da stoji spekulacija (vjerovatno na neki način unaprijed ovjerena) da će posao pridruživanja Evropskoj uniji Vučić i SNS voditi efikasnije. Tako je naposljetku i ispalo, objašnjavajući da su upravo beli listići odlučujuće pretegnuli jer radikalski odnosno naprednjački kandidat mora uvijek da bude, u najmanju ruku, nadomak pobjede. Da bi pobijedio, nije mu toliko nužno namaknuti dodatne glasove, koliko oduzeti glasove protivniku. Bijeli listići u tom su savršeno uspjeli.

I ovde Bazdulj izbegava društveni kontekst pa stanje u vreme izbora 2012. godine svodi na pitanje poraza i pobede političkih partija. A tom trenutku je DS bila zbunjena kao dva ludaka u buretu. Te godine je ukupno nevažećih listića bilo 4,37%. Uporedimo taj broj sa nekim drugim izborima kada beli listići nisu bili aktuelni, recimo 2008. godine (2,13%). Reći da intelektualno superiorna osoba unapred overila uspeh kampanje za 2% glasova je još jedan spin. Jer istina je drugačija: kampanja belih listića je bila prirodni, zdravorazumski odgovor na ludake u vlasti i manijake u opoziciji. Ako je nešto Srđa Popović imao to je bio zdrav razum. Ako je nešto spin, to je lobotomija zdravog razuma i umetanje teorije zavere.

E sad, nije u tekstu ni baš sve crno. Obzirom da bismo mogli s nešto pretjerivanja, reći da je čitav koncept Druge Srbije, cijelo to društvo, nastao iz nadmoćne privlačnosti Srđe Popovića te da je Popović za mnoge funkcionisao kao uzor, primećujemo (i to bez ikakvog pretjerivanja) da tekst zapravo implicira kako je Srđa na neki način unapred ovjereno izmanipulisao Drugu Srbiju da dovede Vučića na vlast. Ovaj zaključak, baš kao i eksplicitno odbacivanje Peščanika i lamentnog Dejana Ilića rečima cijela Druga Srbija se poslije Popovićeve smrti ponaša kao fudbalski tim bez trenera ili orkestar bez dirigenta i odličnom primedbom da je bezuslovno terciranje Petra Lukovića evropskoj orijentaciji omniprisutnogo Vučića jedni dostojni naslednik Srđinog ekstremnog političkog evropejstva, jednostavno je sjajno i ja ne želim da mu gledam u zube. Ništa nemam od toga, ali se ipak naslađujem, nego šta. Super je ponekada gledati sa strane kada se paščad, što nam gaće deru, hvataju za vratove! 🙂

Priča o Tijaniću je upadljivo kraća i opisuje ga kao čoveka koji kratkoročne ciljeve uspješno ostvaruje. Kratkoročne ciljeve je opet relativno često mijenjao, obično u skladu s politikom kojoj je trenutno bio blizak. U tom smislu Bazdulj daje sledeće mišljenje: čini se da je i Aleksandar Tijanić prihvatio ideju da je najbolja stvar za Srbiju bezuslovno pozapadnjenje. Pod sigurnim evroatlantskim kišobranom, lakše će se doći i do intelektualne i svake druge obnove, tako je, čini se, mislio. Ispravno ismevanje pseće vernosti kao jedine moralne kategorije Dragana J. Vučićevića dovodi do zaključka: Tijanić je znao da kad imaš proaktivnu poziciju, kad si na vlasti, u sedlu što se kaže, onda nema potrebe za vatrometima, dimnim zavjesama i histerijom; u takvoj situaciji – manje je više.

Vidimo da Bazdulj naprosto nije ubeđen u sliku o Tijaniću koju pokušava da nam naslika. Reći za nekoga da je uspešno ostvarivao kratkoročne ciljeve koje je veoma često menjao zapravo bi trebalo da predstavlja tanko enkriptovanu uvredu, jer bi se iste reči mirne duše mogle reći i povodom naše najpoznatije preletačice, Maje Gojković. Tijanićevo ponašanje jednostavno ne daje za pravo mišljenju da je on znao da na poziciji vlasti nema potrebe za histerijom, jer je upravo sa pozicije savetnika predsednika SRJ Tijanić izgovorio gnusne reči Ako Đinđić preživi Srbija neće, naspram čega, ruku na srce, pijačni rečnik kojim se obraćao sa pozicije direktora RTS zaista može da zazvuči kao manje koje je više. Mislim da sve ovo Bazdulj jako dobro oseća, jer se ne jednim, već bliskim dvostrukim čini se ogradio od Tijanićevog bezuslovnog pozapadnjenja. Kratko rečeno i ovde Bazdulj spinuje, iako manje uverljivo.

Reakcije na tekst pojavile su se, za sada tek dve. Biljana Srbljanović je u svom FejZbuk statusu (koji je u međuvremenu prestao da bude samo FejZbuk status jer ga je Peščanik maloumno objavio kao autorski tekst) nakucala puno toga o Popoviću što nije bilo tema Bazduljevog teksta, kao i ovo: Sa njim [Popovićem] sam se raspravljala kad sam u drugom krugu predsedničkih izbora mislila da je dosta principa kažnjavanja i da je vrag odneo dobru ideju, te da je pogubno da Nikolić dođe na vlast, ali on me ni tada nije ubeđivao da promenim stav; samo mi je objašnjavao svoj kategorički imperativ, nasuprot mom konsekvencijalizmu , pa dalje Srđa nije bio aktivista. On nije pripadao nijednoj grupi. nije razmišljao o tome kako da podeli svoj uticaj. Odbijao je da govori i odbijao da se aktivno uključi u bilo kakvu formu političkog života, uključujući i kada su ga predlagali za predsedničkog kandidata početkom devedesetih. Jednostavno nije verovao u ljudsku prirodu toliko da bi na njenu promenu trošio svoje vreme i misli, pa čak i Jednostavno, mogao si mu iz oka ispasti, ali ako si glup, nedovoljan, moralno nepismen, on ti nije pružao utehu i pomoć.

Biljana je svojim tekstom učinila trista svašta: potvrdila je praktično sve teze iz teksta na koji je reagovala (ni reč nije rekla na temu stava Popovića o evropskim integracijama; nije rekla da Popović nije bio uzor Drugoj Srbiji; potvrdila je Popovićevo tvrdo opredeljenje za bele listiće); sa gnušanjem je odbacila ideju da je Popović uticao na Drugu Srbiju na bilo koji način, ostavljajući potpuno nejasnom svrhu ogromne arhive tekstova Srđe Popovića i o Srđi Popoviću na Peščaniku; čak je priznala da je glupa, nedovoljna, moralno nepismena time što je primetila da Srđa odbio da joj pruži utehu i pomoć. Genijalno! 🙂

Viktor Ivančić je odbacio Bazduljeve teze na sledeći način: tražio je bombardiranje Srbije u vrijeme dok je njena vojna mašinerija granatirala Sarajevo i organizirala genocid u Srebrenici. Zbog čega bi takav zahtjev podupirao “političko”, a ne “vrijednosno” približavanje ozloglašenom “Zapadu” – kada su već u potonji paket uključena i “ljudska prava” – zdravome je razumu nedokučivo. Konačno da neko spomene zdrav razum.

Eto, baš tako je Muharem Bazdulj je, korišćenjem spinovanja, pomirio dve potpuno nepomirljive ličnosti: Srđu Popovića je spustio ka blatu a Tijanića uzdigao ka zvezdama, da bi ih na pola puta spojio rečima Srđa Popović i Aleksandar Tijanić [su delovali], pobjeđujući strah koji ih je hvatao od pomisli da će upravo čovjek koji je personifikovao mnogo toga protiv čega su se decenijama borili bolje voditi politiku za čiji krajnji cilj misle da je poželjan nego brojni njihovi prijatelji i sličnomišljenici.

Ja ne mogu da tražim unapred ovjerene razloge za ovakvo pisanje – pre svega jer nemam uvid u stanje bankovnih računa Muharema Bazdulja i/ili njegovih matičnih novina. Princip mir-mir-mir-niko-nije-kriv-ava-ava-ava-niko-nije-krava evo već četrnaest godina hara u Srbiji sejući nemoral koji sistematski rađa lopovluk. Obično su takvi tekstići nepismeni, lakše ih se moglo razotkriti. Stoga se, nažalost, mora čovek posebno rastužiti nad činjenicom da se u redove sejača nemorala upisao i jedan odličan stilista kakav je Muharem Bazdulj.

Nemoralno je svoditi borca i branioca ljudskih prava na aktivistu kolonizacije Srbije. Nemoralno je tražiti razloge za poštovanje borca za više novca. Nemoralno je jednačiti Srđu i Tijanića. Ali i više od toga!

Jao i kuku, stvarno nije lepo reći da je veoma umešni i nesumnjivo inteligentni novinar napisao veoma komplikovan i loš niskopobudni domaći zadatak. Otkud meni, običnom i niučemu veoma važnom građaninu zemlje Srbije pravo da klasifikujem i čerečim ozbiljne tekstove… koji nam nemoralno poturaju muda evropskih integracija u baš zgodno odabranom trenutku dok nas udaraju po bubrezima, platama i penzijama i svakodnevno guraju na Kosovo 860 hilljada evra dnevno? E zato, prva, druga, treća i sve ostale Srbije u Vremenu i van Vremena… imam za vas samo FUJ i MRŠ!

Ne ti, Viktore, ti si čovek na mestu. SF-SN!