Utovar nedeljom, 16. novembar

U žalosti smo. Umrla nam je i poslednja nada da ćemo se opametiti.

Ljudska potreba za komunikacijom potiče još od evolutivnih predaka. Za one koji ne veruju u evoluciju evo prevoda prethodne rečenice: Ljudska potreba za komunikacijom potiče još od evolutivnih predaka. U savremenom svetu komunikacija postaje telekomunikacija, pa se tračarenje – na koje nisu imuni ni oni sa dosta godina/novca uloženih u svoje školovanje – svodi na pijenje kafe “preko mobilnog telefona” uz obaveznu sliku sadržaja šolje pre nego što se otpije prvi gutljaj.

Ali na sve veće brzine pristupa Internetu – od kuće, na poslu, kod komšije, iz kafića,… – i razvoj telekomunikacione infrastrukture najveći uticaj imao je pornografski sadržaj. Svakako, uticaj je bio i na povećanje kapaciteta skladišnog prostora. Hard diskova prvenstveno.

U nedelji koja nam polako prilazi kraju, mogli smo da pogledamo kako izgleda jedna doktorska disertacija na ovu temu. U godini koja polako prilazi kraju imali smo priliku da saznamo za razne druge doktorske disertacije, čiji je kvalitet nedvosmisleno potvrđen od raznih komisija, pa čak i od EPPV (ekonomsko-propagandni program Vl ex-prvog potpredsednika Vlade). Imamo mi dobrih doktora, izvrsnih. A imamo i…

Možda niste primetili, ali polako reteriramo u potpunu entropiju. Moguće reakcije na razna nesvakodnevna događanja su dve: ili je to neka lakonska izjava (sa varijacijama u vidu prostačke gestikulacije, blagotelećeg pogleda u prazno i burazerskog podjebavanja) ili je to gromoglasno ćutanje (takođe, sa mogućim varijacijama hrabrog odstupanja, vanrednog putovanja ili, gle koincid… vidi sinhroniciteta, blagotelećeg pogleda u prazno). Pratioci vesti i posmatrači događaja na kraju ostaju prazni i održani u blaženom neznanju, jer je veoma opasno pružiti im saznanja.

To, međutim, nije problem: reč je o tome da u poslednje vreme trpimo invaziju irelevantnih ljudi koji bi da se pitaju ne samo o sebi, nego i o nama. Hoćemo li im to dozvoliti?

Jedna je stvar kada se okupi trista budala na aerodromu ili tri hiljade čovekolikih stvorenja u centru Beograda, jer demokratsko je pravo budala i čovekolikih stvorenja da upražnjavaju seanse kolektivne erekcije pobuđene prisustvom irelevantnih, tužnih ljudi. No, sasvim je druga stvar kada bilo kakvoj reakciji na irelevantne, tužne ljude uopšte pribegavaju predstavnici države, pa da su po stotinu puta nekad iz istog čabra sa tim ljudima poparu kusali. Stotinu puta nam na pamet dolazi scena iz filma o čarobnjaku Merlinu, zasnovana na četiri hiljade godina starom triku: kada ti svi okrenu leđa i prestanu da misle o tebi, ti prestaješ da postojiš. Ali, ne: mi pribegavamo mitovima da bismo slavili nekakve ljude, a ne da bidmo ih se otarasili. A otarasimo ih se tek kad ih potrošimo. A jedini način da ih potrošimo jeste da im neko vreme damo vlast. A tužni, irelevantni čovek o kome je reč u ovoj igri reči nije imao vlast dovoljno dugo da bi upucao harpune u fotelju, trezor, policiju, vojsku, diplomatiju, ekonomiju, zdravstvo, školstvo i da ne nabrajamo dalje sve ono što postoji još samo kao ljuštura. Nećemo mu okrenuti leđa, kao što bi trebalo, e da bismo ga najzad prepustili tihom zaboravu. Nećemo se opametiti: naša omiljena perverzija je socijalni mazohizam (preskočićemo slikovite pojedinosti).

Nema rešenja za nas. Mi smo nacija narod koji se plaši rešenja, jer ona iziskuju neke nove potrebe: potrebu da radimo, potrebu da razmišljamo svojom glavom i, najteže od svega, neizdrživo teško i praktično nemoguće – da sami odgovaramo za svoje postupke.

Poenta je jedna i samo jedna: ne možeš dati irelevantnom čoveku da rešava tvoje probleme.

Ili nađi relevantnog čoveka ili rešavaj probleme sam. Trećeg rešenja nema.

Ulenjili ste se, bratijo. Nemoguće da nemate ideje, ali ih ne delite sa nama. Hajde, da pokušamo još jednom: tražimo najbolji tekst koji bi pasovao ispod ove slike. Pobednik dobija 400 grama bureka i jogurt čim se sretnemo u prvoj buregdžinici između Đeram pijace i hotela Metropol u Beogradu (može i prekoputa).

[Tekst ispod ove slike glasi:]

Ako imate problema sa pentranjem na pešački prelaz, morate promeniti pristup. Vi zamišljate sebe kao vertikalnog, a prelaz kao horizontalan. Treba da krenete četvoronoške, jer je prelaz u stvari vertikalan, vi se penjete! I strogo pazite da vam ne uvale neki neobeležen prelaz!!!

– Daćete mi Marlboro.

– Evo, izvolite. I ne kaže se ‘marlboro’, nego ‘malboro’. Još nešto?

– Uh… Kikiiki, jogut i sedstvo za panje pozoa.

Karikatura meseca dolazi od velemajstora koji se potpisuje kao Tango.

Više radova – pardon: mnogo više radova ćete pronaći na Tumblr profilu ovog lika.

Činjenica je da se nekim ljudima nećete činiti dovoljno dobrim. Pitanje je samo da li je to vaš ili njihov problem. Nikada ne dozvolite sebi stid zbog ponašanja nepoznatih ljudi.

Uđe momak u prodavnicu mobilnih uređaja. Kupuje iPhone 6 plus, plaća 120.000 dinara. Zna da neće imati za ‘leba narednih godinu dana. Stavlja telefon u zadnji džep pantalona. Izlazi. Savija se da veže pertlu. Nešto kvrcne, a momak se pomoli:

– Molim te, bože, da je kičma…

Jeste li se ikad zapitali na šta su ličili operisani nosevi i ostali parni i neparni fasadni organi, dok nije bila izmišljena plastika? Od čega li su tada pravili te hirurge, od drveta?

Kažu da ona kometa svira. Jes’ vala, baš tako: svira. Proizvodi zvukove koje neko tumači kao muziku. Evo, poslušajte, pa presudite sami.

Problem sa trombonima je nesumnjivo internacionalnog karaktera.

U predvečerje štrajka prosvetnih radnika, evo jednog teksta za čitanje i, ako nije previše da zatražimo od vas, za razmišljanje: Nurudin (ko god to bio) – Ministre, osećate li Vi miris dunja?

…Poslednji dan u školi, priprema za sednicu, zbornica puna nastavnika. Na vratima nastvaničke kancelarije pojavljuje se sićušna žena, vidno zbunjena i uplašena, snishodljivo poziva rukom koleginicu da izađe na trenutak. Stoji na pragu zbornice, ne želi da uđe. Iz jednog džepa vadi tri dunje, iz drugog šaku oraha. Daruje ih koleginici, okreće se i odlazi. U zbornici muk. Sad smo svi mi zaćutali. Osećao se samo miris dunja. Oseća se i danas.

Mislim da me muž vara. Javio se da dolazi, stigao za deset minuta, a po mapi odatle treba osam. Mora da je neka plavuša.

Budalasta top-lista nedelje je ujedno i jedna od najbudalastijih koje ljudski um može da smisli, jer vešto i temeljito potire smisao svog sadržaja. Elem, neka trojica ludaka su napravila top-listu deset najboljih pesama Neila Younga. Pritom su još rekli da idu dalje od hitova (da poznaju opus NY, mogli bi da naprave solidnu top listu bez hitova) i da nema Buffalo Springfielda niti CSN&Y (zašto ne?).

Pa dobro, bar im valja dati za pravo što su na kraju priznali da nisu uspeli. Jer, što ono reče lik u čijem postu na fejZbuku smo saznali za ovu listu, veća je verovatnoća da osvojite sedmicu na lotou nego da nađete dve osobe sa istom listom.

Ma ne, dodajem ja: veća je verovatnoća da dvaput, nedelju za nedeljom, osvojite sedmicu na lotou nego da sami, dan za danom, dvaput sastavite jednaku listu najboljih pesama Neila Younga. Jer, šta god mi rekli, izlazi na isto: koliko god sevali i mračili, govorili o dobroj muzici, iritantnom glasu, poslednjem trubaduru, poslednjem čoveku koji se usuđuje da prozove one koje treba prozivati i ludaku koji sedi na tri stolice (pomenuše autori te liste tu činjenicu), Neil Young je stvaralac koji se nije umorio ni posle 47 godina aktivnog učešća na sceni i koji ima šta da kaže onima koji umeju da slušaju. I zbog toga naročito: top-liste nisu važne.

Stvar sa “prevodiocima” i “lektorima” neće prestati ni ako damo primer svake budalaštine koja je našla svoj put do polica – tjah, problem ne bi nestao ni ako bi ti prevodioci i lektori morali da pojedu (na suvo, ništa pivo) svaku glupost koju su prevideli. No, nekako će nam biti lakše na duši ako kažemo da je sledeći pasus

“prevela” Zvezdana Šelmić, a da se kao “lektor” potpisala Sonja Pejović. (Tnx Dijana)

Dobre namere su oduvek bile bumerang koji se vraćao u lice njihovom saslužitelju. Evo teksta o tome kako se od njih generišu neprijatelji i sa kojim motivima:

Gorka je istina da opozicija postaje samo po dopuštenju vlasti i u njenom interesu i da tu nema mesta za drugi jezik, već samo za isti, vrlo sličnih poziciono-opozicionih dijalekata. Glavna ideološka poluga održanja vlasti je konstruisanje opozicionog jezika. Glas opozicije je programiran, veštački i njime se zapravo mnogo efikasnije nego represijom oduzima glas energijama promene. Upravo kada vidi da tone, Partija najintenzivnije proizvodi svoju opoziciju jer zna, paradoksalno, da će se kroz nju produžiti. (…) Dobro ugođena opozicija omogućava travestiju Partije koja kroz pacovske kanale prividno odstupajući nalazi svoje novo mesto. Kada ovde govorimo o Partiji, više ne možemo da mislimo na empirijsku Komunističku partiju ili Savez komunista, već njeno značenje moramo da podignemo do metafore Partije s velikim P koja stalno menja ime, ali ne i suštinu iste nikad utažene volje za moć.

Pribor za jelo nije za jelo.

Jer ne samo svemir, nego ni jezik ne mora da se drži logike k’o pijan plota.

Sutra je ponedeljak. Međutim, ta informacija nikako ne sme da vas obeshrabri, jer malodušnost ničega dobrog nije nikome donela.

Stvar sa kojom mnogi nisu spremni da izađu na kraj u ovim krajevima jeste preterivanje u sadržaju trpeze. Ne postoji prilika za preterivanje koju pravi domačin neće iskoristiti, pa taman na kraju pobacao dve trećine hrane, kao što i baci. Pravi kunst, a i to smo savladali kao ideju, princip i praksu, jeste preobilna trpeza u dane posta – epske gomiletine posne hrane, sa sve četiri ili pet vrsta ribe – tako da nema svrhe ni vaditi se na običaje. Evo šta se pre par nedelja desilo jednom od samuraja na jednoj iznenadnoj proslavi, i to jedva četiri sata nakon što je za ručak pojeo komad svinjskih rebara velik kao njegova dva dlana:

I tako… Uz šalu vreme leti…

Prijatan ručak dabogda izeli! I neka vam jela bude dovoljno, ali neka ne bude previše, jer bilo čega previše je loša stvar. I zato nemojte da preterujete, jer u protivnom rizikujete da se pretvorite u nešto što niste u duši. Pokažite drugima kakvog ste kova: večeras, posle jedne prijatne šetnje, obavljene u dobrom društvu, ostanite imuni na televizijski aparat, pa pročitajte barem stotinu stranica neke dobre knjige koju nije napisala ona, kako se zove, što ima usta od uva do uva, iz kojih prosipa sadržaje koje redovnom posetiocu Suštine pasijansa zvuče strano i nelagodno.