Zašto više ne moram da idem na koncerte

Da me ne razumete pogrešno: nisam rekao da neću više ići na koncerte. Ali od preksinoć, kada sam poljubio nebo, meni koncerti više nisu potrebni. Jer lov na magiju prestaje sad, kad sam je našao. Od sad su dovoljni puka znatiželja, zabava i dokolica.

Ne šalim se. Moj lom se desio tokom svirke koju je neko zabeležio i već objavio na Cevki, a zvuk je skoro-pa-perfektan. I to baš u ovoj stvari.

Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.

Hajde da vam ispričam sve.

– * –

Ukoliko budete strpljivi da ispratite sve linkove u tekstu koji sledi, rekonstruisaćete zvučnu sliku celog koncerta. Osim dva snimka iz Budimpešte, koristio sam video zapise sa koncerta u Nirnbergu 12. novembra.

Ne, ne zanima me to što sam vam ubacio minu u popodnevni plan. Provedite dva sata slušajući perfektnu živu muziku. Kao da je vaš plan nudio nešto bolje…

– * –

Septembar mesec, gledam i ne verujem svojim očima: najavljuje se da će Colosseum doći u Budimpeštu. Knedla: da li je moguće? Momentalno se setim kako sam zbog nepojmljivog grča u glavi, drugi razlog ne umem da navedem (a nikakvih prepreka nije bilo), osujetio samog sebe da odem na koncert Neila Younga u Beču, jula meseca.

Dok dlanom o dlan, karte su bile kupljene. Eto bar neke čari globalizacije: nisam pomerio dupe iz fotelje, a imao sam birana mesta u parteru, i to – ako se ne varam – sedeo sam tačno ispred lika koji je snimio ovaj video. Pešta nije daleko, bilo ko od nas koji imamo karte može da kresne auto i da svi stignemo za tri i po sata od Kikinde do hale Petefi.

Tako i bi.

– * –

Parkiramo auto sa druge strane parka u kojem se nalazi hala Petefi. Već je 19:45, što je posledica neočekivane gužve na granici, atipične za nedelju popodne. No, stižemo na vreme. Pedeset metara od ulaza stajemo u uredni niz ljudi koji ne prave galamu i ne guraju se. Sve ide glatko: ulazimo u halu, zauzimamo svoja mesta, odmah do levog prolaza u desetom redu. U sali nas ima oko 2500-3000 i svi sedimo na stolicama u parteru. Bina je sasvim obična, dovoljno visoka.

Svirka počinje u 20:18. Srce da mi iskoči. No, “Walking in the Park” je standard za početak. Taman da ti prošeta srce od grudi do grla i nazad barem triput.

Stvar se završava silovito kao što je i počela. Tada Jon Hiseman izlazi iz one svoje baterije bubnjeva i pozdravlja publiku. Predstavlja muzičare; aplauz traje kao da je kraj koncerta, a ne početak: naboj u vazduhu je neverovatan. Potom nas podseća kako nas je nedavno napustio Jack Bruce, prijatelj benda od njegovog početka i autor nekih važnih pesama koje je Colosseum svirao.

Odmah i prelaze na stvar: druga pesma na koncertu je upravo Bruceova “Morning Story“, kojom Colosseum inače zatvara nedavno objavljeni album Time on Our Side. Da, tako nešto je mogao da komponuje samo Jack Bruce; to je pesma sa njegovog trećeg solo albuma Harmony Row (1971). Izvedba: sad ću da puknem. Ili ću da se istopim. Možda ću i da zaplačem. Nemam pojma i nije mi bitno. Mark Clarke perfektno peva taj ludački refren koji ne možeš da uhvatiš ni za glavu ni za rep, Chris Farlowe preuzima i to je klackalica na kojoj bi muzika mogla da se ljuljuška do kraja sveta.

Taman Chris Farlowe najavi sledeću pesmu, a to je nova numera “Blues to Music“, koju je napisala ćerka Jona Hisemana i Barbare Thompson. Ta pesma je takođe sa novog albuma. Pošteno, bio je to jedan štogod slab momenat na koncertu, ako ga uporedimo sa ostalima. Istina, tome je malo doprineo i problem koji je Clem Clempson imao sa kontaktima na bateriji pedala; popravka je trajala dobrih pet minuta i to nije bio prijatan trenutak, pogotovo što su se tek zaleteli – odsvirali su samo dve numere i ostavili nas tako rovite da se topimo u mračnoj i prohladnoj sali. No, ovo je Pešta: uljudno ponašanje publike je izrazito upadljivo za nekog ko se na koncertima po Srbiji nagledao svega i svačega.

Najluđi momenat beše kad je Hiseman promolio glavu između dva timpana i prilično glasno pitao, da se čulo i bez mikrofona, “A koju ono stvar sad sviramo?”. A Farlowe, koji je pre zastoja najavio numeru i sad čekao kao i svi drugi na sceni i u publici da klinac i Clempson zakrpe pedale, reče nešto što je zvučalo baš kao “A jebote, ludaka: pa Blues for Music! Pesmu tvoje ćerke, konju!” I uto najzad kretoše u svirku.

A onda, bez dozvole da udahnemo, usledio je potpourri “No Pleasin’ / They Call It Stormy Monday“. Poslednja koherentna misao te večeri prošla mi je glavom i ubrzo nestala. Bila je to misao o odustajanju od kritičkog pogleda na svet. Šta će mi kritički pogled na svet? Ko jebe svet! Ja sam na koncertu koji sam sanjao preko dvadeset pet godina, bez ikakvog traga nade da će ikada biti moguće da taj san ispunim. Da li ja to živim svoj san? Drugog objašnjenja nema.

Potom smo čuli još jednu pesmu, Clempsonovu: zove se “The Way You Waved Goodbye“, a zvuči tako da smo morali da se podsetimo da Clem Clempson nije samo šamarač po gitari, već i jedan nesvakidašnje zreo autor koji se ne budi ni lako ni često, ali kad se probudi, stvara neverovatno dobre pesme, poput ove. Poseban detalj: perfektan aranžman zasnovan na balansu svih instrumenata. Ti ljudi znaju da sviraju i upražnjavaju to svoje znanje zajedno. Prisećam se da je to, zapravno, ona karakteristika koja je učinila da Colosseum zasluži poštovanje koje danas ima.

A onda je Hiseman krenuo da priča o tome kako je jedan astronaut po imenu Neil Armstrong u Holivudu simulirao sletanje na Mesec i kako je on baš tih dana završavao pisanje teksta za omot ploče Valentyne Suite.

Jebote, čovek se zavitlava, a meni jeza ide uz kičmu.

A onda je Dave Greenslade spustio ruke na krmaču i počela je ona vrsta magije iza koje ne postoji ništa. Slika mi se zamaglila, a u grlu se stegao grč.

O, jebote. Ovo mi se desilo samo još jednom do sada.

U času kad pišem ove redove, od te svirke je prošlo nešto preko 30 sati. Video zapis koji je glavni u ovom prilogu sam pregledao i preslušao triput i još uvek ne mogu da dođem sebi. A naslušao sam se toliko muzike u svom slušalačkom stažu i ispisao toliko reči u svom autorskom bavljenju da bi sad trebalo da raspizdim pasus u kome očas objašnjavam “sve što treba”. Međutim, ova izvedba je mene raspizdila prva i ja za taj zadatak nisam sposoban. Zato, zamislite šta hoćete, a ako vam se ne dopada kako pišem, tražite pare nazad…

Uto je bio pravi momenat da se izvede encore: nije se trebalo nadati da će matorci da sviraju baš tri sata, ama ni puna dva. To, dakako, nije bitno: ova muzika se ne gleda i ne sluša na kilo. Ali, znam bar jednog ko bi bio spreman i Springsteenu da izađe na crtu po potrošnji energije na koncertu, ako zatreba: i Jon Hiseman je Gazda (velikim slovom, takođe). Krenuo je solo na bubnjevima, redovna tačka grupa Colosseum, Tempest, Colosseum II i inih koje je Hiseman osnovao i kojima je rukovodio.

Moram da karikiram Erica Claptona, koji je onomad pokušao da kaže nešto o sviranju Jeffa Becka. Elem, svirački kapacitet Jona Hisemana se opire opisivanju. Mislim, samo ako kažem “čovek je svirao solo na bubnjevima deset minuta”, priznaćete, to zvuči pomalo perverzno, jer ko može slušati lupanje bubnjeva tako dugo?

Lupanje bubnjeva – niko. Međutim, Hiseman svira bubnjeve. I naravno, zna se scenario: iz solaže na bubnjevima kreće “Lost Angeles“. Evo ih zajedno: ni pola sata ludila. Poslušaj ako smeš, sve sa imitacijom tipičnog kalifornijskog zemljotresa.

Da, na kraju se čuje tema “That’s all, folks!” iz WB crtaća.

Nisam sasvim siguran, ali mislim da su pre kraja svirke te večeri počele da mi cure sline iz usta. Bio sam sveden na singularitet koji lebdi u vazduhu. Kada je koncert bio završen, trebao mi je ceo minut da toga postanem svestan.

Svirka je trajala 105 minuta. Ubili su me k’o zeca.

Hiseman na kraju nije propustio da kaže: “Yes, we have vinyls over there, too!” Ali, mene je nasmejao kad je posle naklona publici rekao “C’mon, it’s over! That’s all we know!”

Krenuli smo napolje. Opet, niko se ne gura. Dekadencija? Vaspitanje? Iskonski strah da će Rusi da se vrate? A da nisu svi ovi ljudi samo zatučeni svirkom, kao ja?

– * –

Svirka je bila bez padova. Dva momenta, doduše, malo su zasmetala: Barbara Thompson je prilično bolesna (Parkinsonova bolest) i povremeno je sama silazila sa bine u nevreme; možda ste uočili takav trenutak na “Valentyne Suite“. Prosto, svirala je koliko može, što je pametnim pristupom povremeno izazivalo talase jeze – kad neko zna kako muzika funkcioniše, naći će i način da se snađe – ali eto, ponekad je malčice falilo onog sax ludila na koje smo navikli tokom dugih godina slušanja grupe Colosseum.

Drugi čudan momenat: Clem Clempson se malčice pogubio potkraj svirke, što je izgledalo vrlo neobično i, pošteno govoreći, neprijatno. Finalni deo “Lost Angeles” nikako da se zaleti: Clempson je lutao po svom delu bine, te štima Les Paul Custom, te gleda u one kontakte na pedalama, te nešto gleda u Marshall pojačalo, te gleda u belo kao da ne zna kako se zatekao baš tu… Za to vreme bend štopuje prostor za njegovo uletanje i svi gledaju u njega. A onda je natakario bottleneck na prst i posle 30 sekundi čekanja, kao da se trgao iz dremeža i najzad krenuo da svira. Ali to sviranje nikako nije bilo na nivou i po standardu na koji nas je upravo Clempson svojim pametnim pristupom tokom svog staža u bendu naučio. Ni traga tom zezanju koje ste čuli sa svirke u Nirnbergu – kakva crna Eleanor Rigby! – već nekakvo nebulozno i ne baš prijatno tandrkanje. Pad koncentracije? Nestrpljenje da se već jednom završi i ovaj poslednji, 24. koncert za 35 dana? Prvi znakovi demencije? Nemam pojma i ne želim da znam. Taj detalj ću zaboraviti ako ga ne zapišem, pa samo zato to sada i činim.

Međutim, oprošteno je: svega ostalog je bilo sasvim dovoljno, toliko da mi je srce puno.

Razgovarao sam sa Duškom na putu kući: slažemo se da je kvalitet ozvuke one baterije bubnjeva bio na visini zadatka koji Gazda svojim ludačkim aranžmanima postavlja. Pa, mislim: usred onog talambasanja sa udaranjem dva bas bubnja onim kanonada-pedalama, sedam od osam ruku lete kojekuda popreko, ipak tačno čuješ brzo, ali tiho unakrsno zveckanje po četiri činele, gde se potpuno jasno razaznaje boja tona svake od njih, a onaj kotrljajući zemljotres sa poda uopšte ne uguši taj ton… Pa onda, kako drugačije da nazoveš tu ozvuku nego savršenom? Samo vrlo iskusni tonci znaju kako se ozvučavaju bubnjevi na koncertima velikih i glasnih bendova. Uopšte: zvuk na koncertu je bio dostojan svirke koju je Colosseum priredio. Ni reči primedbe!

– * –

Reč o muzičarima.

Jon Hiseman – O Gazdi sam već rekao dovoljno kroz tekst. Zapravo, šta reći o čoveku koji je kapitalna legenda prog rocka i koji se očigledno još uvek nije umorio niti na svirci može da se primeti bilo kakav trag manirističkog otaljavanja? Između stvari je u nekoliko navrata ustajao iza baterije (iza koje se tek povremeno vidi): rekao bi koju reč, bez puno davljenja, pa bi se nastavilo dalje. Nije da nije bio zaduvan kad bi počeo da govori. Ali, braćo mila, njegovo srce je mlađe od mojeg. Zvuk Colosseuma funkcioniše na toj bateriji: Hiseman uspešno nosi na ramenima četiri ravnopravna instrumenta koji rade šta hoće (ali precizno, usaglašeno i sa merom zajedničkog rada) preko tih bubnjeva. I to je to.

Dave Greenslade – Kad su muzičari na početku izašli na scenu, on je bio jedini koji je zaista izgledao kao OOUR Gerijatrija. To je ta faca, ali to nije više onaj čikica: sad je to pogrbljeni dedica usporenih telesnih pokreta, kojeg su stigle godine. Srećom, nije ga stigao artritis, a i glava mu radi bez primedbe, tako da znamo ko je on: njegovo sviranje nije ni za jotu slabije od onog koje poznajemo. Na sceni svira samo u Hammond orgulje C klase i mali sint koji leži povrh Hammonda i pretežno služi za zvuk akustičnog klavira. Po prirodi stvari, Greenslade je homogenizujući faktor zvuka u bendu, a očigledno se brine i da pokrije aranžman kada Barbara ispadne. I radi to znalački.

Barbara Thompson – Zahvaljujući davnom nesebičnom deljenju korisnih sadržaja iz svoje vinilne fonoteke, Zoća Peacock me je odavno podučio ko je ona, šta zna i kakvu reputaciju ima. Prisetili smo se tokom noći, na troipočasovnom putu kući iz Budimpešte, Hisemanove priče kako je Dick Heckstall-Smith otišao na Neko Bolje Mesto manje od dva meseca pre zakazane turneje; a milosti na sceni nema, penali su preskupi i promotere ne zanimaju patetični izgovori tipa “umro nam je kapitalni član benda”. Barbara je uskočila u bend svog muža kao jedino dostižno rešenje u tom trenutku – i trajno ostala u bendu. Pri izlasku na scenu, Mark Clarke ju je pažljivo vodio do mesta na kome se nalazi barska stolica. Sama je menjala sopran, alt i tenor saksofon (ona ne svira dva odjednom kao pokojni Dick), a zvuk koji je proizvodila je bio siguran i čvrst, u aranžmanima je učestvovala aktivno. Izgleda da nju muka sustiže u talasima. No, dobro: imajući u vidu njeno fizičko stanje (i očigledno, potpunu mentalnu lucidnost koja je nužna za učešće u takvom sviranju), a tek razmišljajući o tome da bi bilo ko drugi na tom mestu stajao kao piletu sise (jedva smo se i na Barbaru navikli posle Dickovog odlaska), to je bilo više nego što smo smeli da se nadamo. Bez patetike, Barbara nas svojom pojavom podseća na pravo značenje Hisemanovih sinoćnjih reči: “You can buy our last album in the hall. Our LAST album. THE LAST, I say.”

Mark Clarke – Posle Gazde, ovaj čovek ostavlja utisak najkorisnijeg i najaktivnijeg aktera na sceni. Njegovo sviranje je impresivno, njegov glas je – izvini, Chris, ali tako je – jasniji, glasniji i ubedljiviji od glasa šefa pevačke sekcije, a njegovo skakutavo kretanje na sceni i očigledan kapacitet fizičke snage odaju sliku nekog ko je upola mlađi nego što zbilja jeste. Poželeo sam da ga vidim izbliza, da vidim da li mu se bar na licu primećuju godine, ali to nije bitno. Jeste najmlađi u bendu, ali ovde govorimo o utisku da pripada sledećoj generaciji, a ne onoj koja je na sceni. Kapa dole.

Chris Farlowe – A najstariji na sceni? Naučili smo, gledajući još one razne reunion koncerte Colosseuma iz proteklih 20 godina, da Farlowe mora da ekonomiše sa svojom snagom; ali, zanatska veština nije sporna: raspored numera je takav da Farlowe izdržava sve što treba. Njega duh soula ne napušta i vešt je da provede bend kroz ključne aranžmanske deonice sa pevanjem, ali ničemu manjem ne možeš da se nadaš od nekoga ko je preko pedeset godina na sceni. Figurice, uzvici, frazice, sve je to odlika majstora. Nema tu padova niti slabosti, velim, no stvarno ne možemo više da očekujemo da nas čiča od 74 godine oduva dinamikom nekog stiha, kao što je to ostalo zabeleženo na legendarnom albumu Colosseum Live (1971). To sad fercera u drugoj ravni.

Clem Clempson – Najzad, ja ne mogu da krijem da je to čovek na čiju svirku sam sklon da gurnem svoja velika očekivanja. To je definitivno jedan od najzanimljivijih gitarista među onima čije sviranje često slušam. Istina, on i pored svoje izražene individualnosti nije jedan od onih koji su van kategorije; ali da je tako, ne bi Clempson bio korisni šraf jednog benda, već solista. Njegovo sviranje je uvek precizno, na mahove izvanredno, sve sa povremenim izletima faktora iznenađenja, mada je to uglavnom stvar aranžmana, a ne solističkog napucavanja; to ga je izdvajalo i kad je bio junoša, a gde ne bi sada.

Opšti utisak: valjalo je u nedelju, 23. novembra, biti u hali “Petefi” u Pešti. Moja izjava sa početka teksta opstaje: ja ću od sada da pohađam koncerte samo iz znatiželje, jer sam drugi put u životu doživeo da mi od žive muzike spontano grunu suze i nisam siguran da to može da bude prevaziđeno, jer nema više onih koji mi toliko znače i sa kojima mogu da se još uvek sretnem, pa da me ovako išamaraju.

Mada, nikad ne reci nikad: ni ovome se nisam nadao, a eto, sad je gotovo. Na proleće Colosseum kreće na poslednji deo ove turneje, ovog puta po Velikoj Britaniji – i to je to. Ta turneja će biti poslednja, veli Hiseman: bend se definitivno raspušta.

– * –

Fotke u tekstu su moje: nosio sam G6 u džepu od jakne. Na tom fotoaparatu već je i ISO 200 problematičan (a za pravilno snimanje scene bez blica je potrebno ISO 1600 i više). Svoj DSLR fotoaparat nisam hteo da nosim jer, kako drugačije da kažem, ja sam išao na koncert, a ne na foto-sesiju. Nisam želeo da razmišljam o skupom fotoaparatu tokom koncerta i zato sad nemam slika u reprezentativnom kvalitetu, koji inače umem da izvedem na koncertima. A mogao sam da unesem fotoaparat bez problema; čak sam mogao da priđem bini i uradio bih to da sam hteo, pa taman i sa malim fotoaparatom. Ali, ponavljam: ja sam otišao na koncert, a ne na foto-sesiju.

Zezali smo se pri izlasku, pita Sloboda (Duškova ćerka, koja je bila sa nama na koncertu) koliko godina imaju ti ljudi, ja odvalim: garant preko 400, kad sabereš. Evo, sabrao sam: 414 godina. A od toga 270 godina na čelu ostrvskog prog rocka.

Malo li je?