Ово сам давно обећао. Лако је обећати, сви се одмах сете оне пословице о обећању и радовању, и нико баш озбиљно не очекује некакво испуњење. Но, није разлог у томе. О Култури је тешко писати. Не зато што је сложено (а јесте) него што га има много, и што је много лепше то читати.
Зато, данас, само о једном мањем делу те велике приче, и великог дела (тј магнум опуса) Ијана М Бенкса: о парама, односно како без њих. И то не у оном смислу “данас сам шворц, како ћу изгурати до сутра” него “лова није битна и не мора ни да постоји”. Како рече Фредерик Пол у Хичијима, “згртање лове има неког смисла до првих сто милиона, после већ ваља видети шта би се с тим дало учинити за човечанство, иначе губи смисао”. Бенкс не да не иде том логиком, он је потпуно заобилази. Паре су примерене оскудици, паре су средство за расподелу беде, правичну или не, и паре и стварају оскудицу. Јер, ако би сви имали све што им треба, чему паре?
Ту већ ступамо на чувени ШББКББ терен, шта би било кад би било – где је Бенкс у јако разређеном друштву. Аутора који су замислили друштво без новца има јако мало. Један пример су “Звездане стазе”, али је ту Роденбери замислио некакву врсту војно-државног социјализма, где можда не постоји економска, али итекако постоји физичка принуда. И где је Федерација једно острво чијим обалама харају разни Ференги и где се, вала, вазда нешто ратује, и зато су и они заувек под војном управом. То још није то.
У “Времеплову” је Херберт Џ Велс измислио Елоје и Морлоке, који заиста живе у савршеној хармонији без новца… осим данка у крви, тј позивања на вечеру. Хакслијев “Врли нови свет” чини новац небитним, али ту нема слободе, то је кастински систем. Рејнолдсова Демархија има сву могућу слободу, али у новчаној привреди – све важи што се изгласа, ништа није забрањено против чега није изгласана одлука, сви гласају, а шта кошта има да се плати. Чак и Хајнлајн на свом “Слободном месецу” наплаћује и ваздух. Јер све су то друштва оскудице; ничега нема у произвољнм количинама. Што ваљда нико није ни покушао да замисли, до Бенкса.
Бенкс се дрзнуо да замисли такво друштво. Где има свега, и кокошке и јајета и није битно којим редом – може се којим се хоће. Култура је једна огромна цивилизација, од неколико билиона (да, десет на дванаести а не оно што сте мислили) људи, који живе на разним небеским телима сопствене израде – бродовима разних величина, од модула за становање/превоз до стотинак особа, па до громада дугих више десетина километара и дебелих неколико; на орбиталкама – што је стари Нивенов прстен, само увећан десетак пута па онда штанцован серијски, и неколико других, мање популарних формата. Овладали су машиноградњом опште праксе до те мере да нема да нема, треба само смислити па ће се већ направити. Машине су им, такође, мислеће.
У ствари, Култура има више нивоа мислећих машина. На доњем крају су ниже симулације, какве се шаљу уз поруку па прималац може да поприча са њима и да тражи каква хоће објашњења, па летеће тацне (не тањири, то је грешка у преводу, тацне!) које прилазе са пићем и никад не проспу (лако је кад се има антигравитација), пројектилни ножеви (лични одбрамбени робот, већ неколико редова величине паметнији од штићеника му), разна одела (например желатинско, које се сâмо намаже око тела и штити га од свега – ласера, зрачења, пада, вакуума, мраза, ветра, ватре, притиска, буке, метка, ударца…)… све до самих Умова, који су у ствари домаћини/личности оних бродова и прстенова, и могу да разговарају са свим својим становницима истовремено, ако треба.
Пошто не троше планете, само међупланетарни крш (од чега праве своје насеобине), нема ни некаквих територија за које би се ваљало отимати са комшијама, те се мирна раздобља мере вековима (буде и понеки рат, ипак је ово низ романа), дакле нема ни тог расипања. Изобиље на квадрат.
Дакле, све је на располагању. Ако успете да убедите Умове, можете добити чак и лични брод, са све уграђеним умом да вас пази и прави вам друштво. Можете да бирате колико ћете да живите – двеста, триста, четирсто година, или вечно, ако вам није дојадило. Можете да будете ког пола хоћете, или чак да промените тело, и то не обавезно из исте врсте. Једино чега се никако није могуће домоћи је да будете нешто важни. Јер, сви су једнако важни, једнако неважни, једнако умови (или Умови). Бављење уметношћу се сматра хобијем, јер највише један у милијарду може да рачуна са неком публиком ван, рецимо, своје плоче (сегмент прстена на ком живи, величине пар континената или океана -а један прстен има више стотина таквих, а прстенова има на десетине хиљада…).
И шта онда раде?
“Они… проводе време. То је све. Проводе време путујући. Време им тешко пада јер им недостаје контекст, неки ваљан оквир за живот. Истрају у нади да ће тамо, куд су наумили, наћи оно што су замислили да ће им пружити испуњење које осећају да им по заслузи припада а које нису никад искусили, ни примакли му се.”
Баве се истраживањем крајње ефемерних ствари, креирањем одеће, тела, пејзажа (“али, зашто једна плоча не би имала летећа острва… мислим, јака ствар, не може антигравитација јер нема гравитације, али имамо сто врста поља на располагању, не видим што би то било тешко”), невероватних скаламерија (читаво поглавље о типу који је над пустињом, на плочи, постављао стубове до око 100м висине, па онда качио жичару о њих, и како се гласало да се то одбије, па је био упоран па након 60 година успео а онда 20 година касније напросто отишао), сексуалних техника (кревет где лебдите у топлом уљу а не дишете – ваздух се измешта у плућа и из њих и ако успете да се опустите, кажу да је лудо и незаборавно), сулудих спортова (сплаварење по лави, летење оделом (што се остварило још за живота Ијанова), и онда све то још без бекапа, дакле не чека вас резервно тело).
Но, тај вишак залудних руку (како органских, тако и електронских – свако свесно биће има грађанска права) обезбеђује да бар марифетлуци тешко пролазе, јер ће свака чудна појава, нарочито из категорије “ама ко ће то да примети, терај само и не брини ништа” управо наћи неког кога ће баш то да занима, и стећи племе следбеника који ће се окупити око те теме. Такође значи да ће и свака мода бити прихваћена па одбачена скроз демократски – ако ћемо да гајимо поткожне светлуцаве жице у виду тетоваже, ако ћемо да имамо крила (и избегавамо места где је гравитација подешена на јаче од пола, тамо не може да се лети), ако ћемо четири руке, ако ћемо жлезде да сами лучимо дроге које нам требају (не спада само по себи у овај списак, јер то скоро сви имају, него неке додатне могу да уђу у моду па да нестану), ако ћемо да се кладимо у изнајмљивање свог тела на пар недеља па изгубимо и трпимо сва претеривања привременог станара – све то може. Бесплатно као и све остало. И подједнако безначајно, све је то само забава.
И они се заиста забављају. А кад дође до густог, углавном се разбеже, бар ови органски а и неки електронски ако им је баш гадно. Остаје довољно јунака – уосталом, и смрт се да заобићи добрим бекапом и спремљеним телом, дан два док се уобличи да личи и назад у борбу… или на журку, можда још траје. Културине журке, пак, би заслуживале засебан чланак – има ту свега, од разних оргија до озбиљних пријема, од тематских маскенбала до пријема за амбасадоре, а посебно су дивљачне неке којима Културњаци присуствују у, хм, иностранству, као гости.
Рејнолдс је своју Демархију сахранио уваливши јој електронску кугу, која је преотела власт над електроником. Роденбери је оставио Федерацију да се шири и придобија друге а себе да не мења; већина осталих се није потрудила да завири у даљу будућност и каже шта би требало да даља будућност начини од њихових творевина. Бенкс, међутим, без зазора јавља, из једне споредне епизоде у “Погледом ка ветру“, да је Култура одавно нестала, али време које јој је доделио је више десетина хиљада година, поврх већ одбројаних десетак миленијума. Мало ли је…
Обећавам, за неку другу прилику, нешто о именима и нешто о финим техничким појединостима. Јер Бенкс је чудо једно, направио је мање грешака него Агата Кристи.