Ove godine bili smo zatrpani tekstovima koji su se osvrtali na Prvi svetski rat. Povod je njegova stogodišnjica. Ni jedan rat nije dobar, pa je potpuno bespredmetno raspravljati ko ga je i zašto započeo. O tome su pričali naši, vaši & njihovi i nisu se ni oko čega složoli. Mnogo je gore to što iz svog tog rusvaja koji se desio nije izvučena pouka.
Da se ne ponovi!
Kroz školovanje smo učili da je to bio sukob sila Antante i Centralnih sila. Uglavnom znamo šta se zbivalo za te četiri godine, a i rezultat. Ono što obično ne znamo je šta se dešavalo na drugoj strani naše planete.
Jedna je stvar kada vam neko objašnjava kako je jedino pošteno hraniti se zeljem, a to ne argumentuje korisnošću takvog jelovnika, nego slikama iz nekih klanica trećeg sveta. Takvim ljudima ne možete protivrečiti, jer oni nisu sposobni da vas slušaju čak ni kad im kažete da se u modernim (i prilično humano organizovanim) klanicama kolju one životinje koje ne bi ni postojale da nije zamišljeno da budu hrana. Ali, to je u redu: ti ljudi su napravili svoj izbor, pa višak svog vremena koriste da evangelišu ishranu po principu dijete neuspešnih lovaca; oni to čine iz dosade, jer imaju višak vremena zato što nemaju dovoljno snage da se bave nečim pametnim u slobodno vreme.