“Eh, znam te, ti si onaj što ne ume da peva”, reče Kraljica. “To nije ništa, trebalo bi da me čuješ kako sviram klavir”, uzvrati Morrissey.
Gledajući setliste po koncertima koje je održao u poslednja dva meseca vidimo da ima nekoliko varijacija što se izvedenih pesama tiče. No, ono što sasvim sigurno možemo očekivati naredne srede je da će matori Mozzer na binu izaći uz prve taktove sledeće pesme:
Pitanje sa fanove Smithsa: znate li koja ploča je izabrana za najbolju svih vremena u konkurenciji 500 albuma po izboru časopisa NME?
“Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band” od Bitlsa? Jok, on je na 87. mestu. “Sticky 
Fingers” od Stounsa? Ma kakvi, 55. mesto. Hm, neki grublji zvuk možda, “London Calling” od Clasha, ili pak nešto nežnije, “What’s Going On” od Marvina Gayea? Ni oni, 39. i 25. mesto. Neki od Bowiea? Čak 10 njegovih albuma je na listi, a najbolje plasirani je “Hunky Dory”, na 3. mestu…
Da, dame i gospodo, naizgled neočekivani pobednik je album koji je nazvan po gornjoj pesmi, “The Queen Is Dead”. Kažem naizgled, jer je navijačka populacija mainstream rok/pop bendova mnogobrojnija i glasnija i sigurno se ne bi složili s izborom… no, on nije bio uslovljen kvantitetom (obožavalaca i prodatih primeraka) već kvalitetom – NME je ozbiljan muzički magazin koji izlazi već 62 godine i veoma argumentovano stoji iza svega što objavi.
Kao što sam pre tačno dve godine i dva dana objasnio u tekstu posvećenom kultnoj “How Soon Is Now”, ovaj album sam, kao i “The World Won’t Listen” nabavio u licencnom izdanju “Založbe kaset in Plošč RTV Ljubljana”. Gledam je upravo, više od četvrt veka kasnije. Omot pati od istih nedostataka kao i većina njih za ploče rađene na ovom podneblju, a sam vinil je nešto tanji nego kod “Rough Trade” originala… no, ne preskače, a diskretno pucketanje samo daje na šarmu.
Sećam se šta je tad bilo u fokusu jednom klincu na polovini puberteta… Oduševljenje 
britanskom poezijom romantizma kada sam pojurio u biblioteku Britanskog saveta da otkrijem ko su ti likovi Keats i Yeats koji se pominju u “Cemetry gates” (bilo je to doba pre Interneta, ako se neko od prisutnih seća). Šutka na “Bigmouth Strikes Again” i “Some Girls Are Bigger Than Others”. Cerekanje na satirične tekstove “Vicar in a Tutu” i “Frankly, Mr. Shankly” i melanholično raspoloženje uz “I Know It’s Over”, “Never Had No One Ever”, “The Boy with the Thorn in His Side”. Naravno, tu je i neizostavna “There Is a Light That Never Goes Out”, čije čuvene stihove
And if a double-decker bus
Crashes in to us
To die by your side
Is such a heavenly way to die
kao svoje online statuse ispisuje mnoštvo onih koji su se rodili godinama pošto su se Smithsi raspali.
Danas, pažnju mi privlači naslovna pesma. Pisana je u doba gvozdenog premijera, dok se tekst obrušava na glavu šefa države koji je samo protokolarna funkcija, i pritom deluje vrlo zbunjeno i neprimereno situaciji. Zvuči poznato? Ne, nisam mislio na Tačerku i Elizabetu…
Passed the pub that saps your body
And the church who’ll snatch your money
The Queen is dead, boys
And it’s so lonely on a limb