Slično mnogim muzičarima koje ovde pominjemo, ni Edgar Allan Poe se nije proslavio za života. Jedan od najzačajnijih predstavnika američkog romantizma iz XIX veka bio je gotovo nepoznat široj javnosti. Postao je jedan od najuticajnijih američkih književnika tek kada su se francuski čuveni pesnici zainteresovali za njega. Može se slobodno reći da bi njegova dela i dalje skupljala prašinu na nekom tavanu da ih nisu otkrili i revitalizovali Baudelaire, Mallarmé i Valéry.
Ako vam pobrojana imena nisu poznata, onda ste bežali sa časova književnosti u srednjoj školi. 
Poe i ja nikada nismo bili u velikoj ljubavi sem kada se čitalo & učilo za ocenu. Bio mi je suviše mračan i depresivan, a ja nisam od onih koji se pale na te stvari. No, tokom XX veka susreo sam se sa mnogim motivima iz njegovih dela koji su se provlačili kroz razne knjige, filmove, pozorišne predstave i, naravno, muziku.
Početkom sedamdesetih na radio talasima i kod nas se dosta vrtela pesma “Lady Eleanor“. Bila je to fina kombinacija folka & rocka, začinjena višeglasnim pevanjem i intenzivnim korišćenjem mandoline. Čini mi se da je to bio moj prvi susret sa takvom vrstom muzike. Nakon toga, stvari su išle uobičajenim tokom – prvo sam otkrio sam Lindisfarne. Zatim su na red došli Pentangle, Steeleye Span, Fairport Convention i mnoge druge grupe.
Čačkajući, otkrio sam da je kao inspiracija za “Lady Eleanor” poslužila jedna od najboljih i najpoznatijih pripovedaka Edgara Alana Poa “Pad kuće Ašerovih“. Interesantno je da je pesma dva puta objavljena kao singl. Prvi put se je bilo po objavljivanju debitantskog albuma duhovitog naslova Lepo raštimovani (1971) kada se, u stvari, ništa nije desilo, a drugi godinu dana kasnije. Ovoga puta, dospeli su do trećeg mesta engleske top liste.
Četrdeset godina kasnije, na licima članovima grupe Lindisfarne vidi se pređena kilometraža.
Uprkos tome, magija se nije izgubila.