Veća fotografija je ovde. Stojim ja tako ispred banke, čekam da Marinko završi svoje, pa da šmugnemo na neku kafu. Kiša romori, gledam u ružnu zgradurinu ispred sebe i – odjednom otkrijem nekakvu bizarnu lepotu u tom betonu, fasadnim ciglama i kvazi-zelenilu. Šta ću, omlatim kadar da mi ne bi bilo posle žao. I nije mi žao. Ova fotografija zgrade nije ništa besmislenija od života u panonskoj varoši koji su stanari ove zgrade zamenili za stanovanje u njoj.
Али кола се баш лепо уклапају колоритом…
Ovu sliku viđam svakog dana, nakon bitke sa šalterušama. Kao i autor i ja vidim nešto lepo! Lepo mi je muka od nje…