Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Čim krenem van ustaljenih muzičkih tokova, naletim na nešto interesantno. Ovoga puta zaustavio sam se u Meksiku. O marijačima i sličnim kombinacijama smo već pisali – taj zvuk je lako prepoznatljiv. Grupa Cast nudi nešto sasvim drugačije.
Daleko od očiju, daleko od srca – kaže dobro poznata poslovica. Vreme je da malo smanjimo tu razdaljinu.
Aj’ malo metafizičimo.
Niste se bavili temom “kuda ćemo posle”, jer niste imali potrebe za tim. Doduše, kada ste izgubili dragu osobu, imali ste svojih pet minuta nasamo sa idejom o tome da je ta osoba otišla na Neko Bolje Mesto i da tamo nema više ni briga ni patnji, ni žurbe ni stresa, ni novca ni briga, ni juče ni sutra. A onda vas je neko cimnuo za rukav i već sledećeg trenutka ste opet razmišljali o neumitnostima i izgubio se sanak pusti.
Ali, čekaj malo: scenariji “šta biva posle” se polako približavaju stvarnosti i samo je pitanje kada će iz već obrađene teme u SF-u preći u domen mogućeg, pa verovatnog i, najzad, realnog. Međutim…
Nekada nisam mogao ni da sanjam da ću postati jedan od samuraja Skoja. Bavio sam se sasvim drugim stvarima u životu, a ovakav kakav jesam nikako nisam mogao da se skrasim na jednom mestu. Promena posla bi mi dobro došla da ne upadnem u kolotečinu, mislio sam. A kada ti se taj crvić uvuče u glavu, ne da ti mira. 
Sticajem okolnosti, odem na razgovor oko posla u banku. 
Кад неко каже да је купио стерео, то му дође као да каже да је купио љубичаст. Јер се не зна шта. Љубичасти мантил, кишобран, фломастер…? Стерео грамофон, слушке, озвучење, чарапе (“чује се и лева и десна”)?
А има и стерео слика. Стереоскопских, пуним називом. Метода за стереографију има више, а своде се на то како одвојити слику за лево око од слике за десно. Једна метода је да за свако око има по једна засебна слика, у коју се гледа засебним окуларом – прозирна или на одбијено светло. Остале методе преклапају слике које се онда раздвајају посебним наочарима. Неке имају поларизационе филтере (лева слика поларизована у равни од 45о надесно, десна налево; исти филтери постоје и на пројектору). Неке су везане жицом и имају течне кристале па се наизменично замрачују синхронизовано са пројектором који баш кад треба приказује слику коју треба, те се час левим оком види лева слика а десним ништа, час обратно, па се то онда у глави спаја јер око ионако не примећује промене брже од десетине секунде (тако ради и филм и теве и монитор). Анаглифске слике захтевају наочари у комплементарним бојама. Моје су из неког Забавника из деведесетих, кад су повремено објављивали стерео (ака три де) стрипове. Боје су, наравно, контра – свуда пише да је црвена за лево око.
Покојни колега Ђерман, док нам је предавао нацртну, доносио је уџбеник “…са анаглифским сликама“, који је имао своје наочари у џепу на унутрашњој страни корица. Цртежи су били савршени, тачно смо видели како та сфера, пресечена косом равни, баца пројекцију две различите елипсе из тог пресека – једну на усправну, другу на водоравну пројекциону раван. Све је било јасно јер смо га јасно видели. Добро, де, било би јасно и без тога, нисмо били туке, али ово је било тако занимљиво.
Ovaaaaj….
Aha. Pa da.
Čim dođem kući i razvežem kravatu, odmah se preporodim. Da se razumemo, ne smeta mi da obučem odelo. Za razliku od žena, tretiram ga kao radnu uniformu, a ne kao modni detalj. No, kada ga zamenim “teksasom”, sasvim je druga priča. I drugi čovek. 
Ako je još pri ruci pivce za živce i malo dobre muzike, očas zaboravim od čega ’lebac jedem.
