U nekom od prethodnih postova, jedan od Samuraja je napisao:
Postoje ljudi koje ne primećujemo na prvi pogled. Proći ćemo pored njih i neće nam skrenuti pažnju jer ne drže ispruženu ruku, ne izbacuju u dahu svoju tužnu priču. Možda zato što nije novac ono što traže, iako je to ono što im verovatno treba. To su ljudi koje bole uzroci, a ne posledice…
…a put koji je pređen između ta dva isuviše je veliki da bi im se moglo pomoći.
Ovo je izrečeno u nekom drugom kontekstu, a mene je podstaklo da se počešem po glavi. Steve Winwood je bio samo zgodna asocijacija.
Moj prvi susret sa njim zapećačen je serijom odličnih pesama koje je Spencer Davis Group objavila sredinom šezdesetih. Ova grupa je, za to vreme, bila veoma uzbudljiva, pa nije ni čudo što su njihovi hitovi “Keep On Running“, “Somebody Help Me“, “I’m a Man” i “Gimme Somme Lovin’” odlično prolazili kod publike. Vreme je pokazalo da su to neke od najupečatljivijih pesama u istoriji rock & rolla.
Mene je grizlo pitanje zašto se grupa nije zvala Winwood, kada je dvoje članova nosilo to prezime. I ko je, dođavola, Spencer Davis?
Pravilo je bilo da se grupa nazove po najistaknutijem članu. U ovoj grupi to je bio Winwood, čudo od deteta – u vreme osnivanja imao je samo 14-15 godina. Spencer Davies bi, onda, trebalo da bude barem gitaristički heroj. Nije to bio, a nije ni kasnije postao. Od zanimljivih detalja o njemu pronašao sam samo da je jednu od prvih grupa početkom šezdesetih sastavio sa Billom Wymanom i da je izlazio sa Christine Perfect.
Posle odlaska Winwooda iz grupe (formirao je Traffic, 1967), Davis je po inerciji nastavio da svira još par godina u raznim postavama, da bi grupa prestala sa radom 1969. godine. Šta je posle toga dešavalo, nije me interesovalo. Winwoodovi radovi bili daleko zanimljiviji.
Zašto je promašio metu kada je već imao šansu, to samo Spencer Davis zna.
Komentari su onemogućeni.