Nekada nisam mogao ni da sanjam da ću postati jedan od samuraja Skoja. Bavio sam se sasvim drugim stvarima u životu, a ovakav kakav jesam nikako nisam mogao da se skrasim na jednom mestu. Promena posla bi mi dobro došla da ne upadnem u kolotečinu, mislio sam. A kada ti se taj crvić uvuče u glavu, ne da ti mira.
Sticajem okolnosti, odem na razgovor oko posla u banku.
Banka k’o svaka druga, svuda oko mene mermer & staklo. Samo im je falio debeli crnac na recepciji pa da bude kao u nekom filmu. Umesto da pričamo o brojkama, kamatama & profitima, upute me na seriju testova. Nije teško kada se mora.
Na kraju sam zaglavio kod psihologa. Zgodna žena u najboljim godinama, trudila se da mi uđe pod kožu, a ja da ne mislim na njene dobre batake. Poturila mi je pod nos Roršahove fazone, one mrlje od mastila koje psiholozi koriste da bi ti se što dublje zavukli u glavu, i odsečno rekla:
– Pričaj, šta vidiš?
Setio sam se Rickie Lee Jones i njene mini svite “Rorschachs“. Gde me nađe! I kako je “Theme for the Pope” počela da se odvija u mojoj glavi, tako je bujica reči krenula da izlazi iz mojih usta i ozbiljan razgovor se pretvorio u neobavezno ćaskanje.
Završili smo zajedno kod “glavnog”. Kod njega je bilo još bolje, mereno vremenom koje mi je posvetio. Lepa budućnost mi se smešila, ostalo je samo da sačekam zvanični poziv…
Par nedelja kasnije, zazvonio mi je telefon. Cvrkutavi glas sa drugog kraja žice je rekao:
– Gospodine, našu banku kupila je veća. Zbog toga smo primorani da poništimo konkurs na kome ste učestvovali. Još ne znamo kakvi su njihovi planovi. Zvaćemo vas…
Da su pozvali, verovatno ovo nikada ne biste čitali.