Čim dođem kući i razvežem kravatu, odmah se preporodim. Da se razumemo, ne smeta mi da obučem odelo. Za razliku od žena, tretiram ga kao radnu uniformu, a ne kao modni detalj. No, kada ga zamenim “teksasom”, sasvim je druga priča. I drugi čovek. 
Ako je još pri ruci pivce za živce i malo dobre muzike, očas zaboravim od čega ’lebac jedem.
Dobra tradicija klupskih svirki je fenomenalna izmišljotina. U svetu se odavno zapatila, a poslednjih petnaestak godina je zaživela i kod nas. Grupa na bini & čaša u ruci – čoveku malo treba da zaboravi na sve muke kroz koje prolazi.
Nekada davno klupske svirke su bile svakodnevna stvar. Muzičari su kroz njih pekli zanat, pili zajedno sa publikom, a ako im se posreći da na nastup naleti neko iz biznisa, moglo je da se desi da na licu mesta potpišu ugovor za ploču.
Članovi grupe Faces su kroz sve ovo prošli još dok su bili Small Faces. Pojačani Ronniejem Woodom i Rodom Stewartom, bili su arhetip benda iz komšiluka spremnog za velike pozornice. I to se desilo. Osvojili su ih, ali se u njihovim nastupima zadržao taj duh “malih” nastupa. Sirovo, surovo i pravo u glavu!
Njihov box set Five Guys Walk into a Bar… (2004) je presek jedne blistave karijere u godinama kada se rock & roll živeo, bez kompromisa. Zbog toga je savršen za svaku priliku, a meni najbolje paše kada dođem kući i razvežem kravatu.
Sav isceđen od celodnevnog mozganja, u trenutku spoznam da sam ponovo živ. 
Једна од последњих вожњи ћерке у школу, у повратку улазим у своју тадашњу улицу, и наиђе ово (студијска, где клавир гласније дивља). Спуштај у другу, полако… одврћи.
Odlična priča i jako dobar blog!