Све је мање добрих кафана

Шифрер… Добро рече ономад Зоћа, кад сам га питао “ама одакле да извадим следећу музику за блог”. Рече само “шта чујеш па ти запне”. Шифрер ми је запео данас. Ово, баш овај снимак. Размакни звучнике, наточи, крени.

Јес разгледница, али је ово онај штимунг, оно како замишљам своју кафану. Има и правог видеа, ево овај, например, а ко препозна другар’цу с десне стране нек’ се почасти једним… шта већ пије, ал’ чисто вино, мало да киси, би пасовало.

Андреј Шифрер се појавио код нас неке тамо године, бемлига, седамдешесте или девете, служио ваљда војску у Београду, што му је онда било згодно, јер му је стигло надахнуће право из Ђердапа, а и колеге из бранше са двестадвојке и студија бе су га више пута вадили да сврати пред микрофон, солидарност војничка, па смо га чули више пута. Стигао штогод и на теве, колико се сећам. Онако наизглед ситан а брадат, деловао је некако неодређено, немам рокерски стас и немам рокерски глас, а ови лепи песмичуљци, па чак и солидна зајебанција (“Љубав из трафике”, “Колорадо”) су онако фино пролазили. Било га је доста на радију, колико се сећам купио сам и албум (“Од шанка до шанка”).

Тај “Колорадо” је отприлике оно што би Атомско Склониште писало да су из неког словеначког села а не са истарске обале, и да су једночлани тип са гитаром а не рок постава. У тој песми он сања да је прави Ерп из вајата, а онда опали пиштољ/будилник, он се буди и “на посао идем са стрипом под мишком / смрзнут ко неки мали врабац /а у џеп сам ставио транзистор филипс / да слушам радио Шабац” (вероватно из истог нецивил…ног периода). Е кад му се песме зову “мој шеф”, “од шанка до шанка”, отприлике се види куд то иде.

Међутим, Андреј није тек тако још једна рокерска испичутура, кафански клуподер; он чак није ни словеначки Бора Чорба. Он ми је више онако фаца за себе, и гануло ме кад сам напокон разабрао шта значи “Pustil bom mestni cas, / sel bom zivet na vas, / cas si bom sam vzel, / ne bo me vec v rokah imel.” (идиоту који је ово откуцао на слоглешкем се испишам у пи.. вино, ал’ исправљати га нећу). Како сам то разумео, “Баталићу градски сат / отићи да живим на село / време ћу сам да узмем / неће ме држати у рукама”. Ето, борбенија варијанта повратка природи, или пре ослобођења од индустрије/хијерархије и осталих видова дресуре. Ни једна политика не воли сељаке, много су бре независни и живе по своме.

И, о истом трошку и мала исправка цивилизацијског промашаја рокенрола, у већини земаља осим пар англофоних, што се није нешто много трудио да постане народна музика, што није направио песме за сваку прилику које можемо да певамо заједно кад се обждеремо, осим, ајде, пар Бајагиних ствари које свака кафанска банда зна. Има ко је направио, али толико пића колико ми треба да уз то запевам, јер то се зову народњаци… немам ту јетру. И зато немам кафану. А штета.