Zamisli ovakav zadatak: dati su ti na raspolaganje svi resursi koje možeš da imenuješ i dato ti je sedamnaest godina da napraviš pregled svih osoba i događaja u istoriji čovečanstva koje je vredno zapamtiti u nekoj neodređeno dalekoj budućnosti, nekome ko na planeti Zemlji nikad nije bio. Šta ćeš učiniti?
Jedna stvar je odmah jasna: u slučaju potrebe za ograničavanjem veličine pregleda, ne postoji objektivni kriterijum izbora. U slučaju ograničavanja vremena, ne postoji šansa da se tim saradnika dogovori o pravcu potrage za rezultatom. Dakle, potreban je jedan čovek koji će sastaviti pregled, takav da mu se može dati pravo arbitraže. Ne postoji način da se predvidi može li jedan čovek da izdrži teret takvog procesa odlučivanja.
Drugim rečima, ako bi ovo bio misaoni eksperiment, rezultat bi bio da nema rešenja u uslovima bilo kakvog ograničavanja. Bilo bi moguće učiniti neko parcijalno rešenje, uz rizik da se pojedinac koji piše almanah čovečanstva posveti religiji, politici i istoriji kao stvarima koje su dovele do potrebe za pisanjem tog almanaha, a ne nauci, kulturi i umetnosti kao stvarima koje su jedino vredne beleženja za Druge.
Drugim rečima, najebali smo kao civilizacija. Taština će nam doći glave.
Da li biste vi ostavili trag o civilizaciji u kojoj nema mesta za Cata Stevensa?