It’s a quarter after one,
I’m all alone
and I need you now.
Ne znam kako je sa vama, ali na ovakav poziv se odmah dižem. Iz kreveta. Može muškarac i sutradan da se naspava & odmori posle burne noći. 
A žena? Ona može da se predomisli. 
Country muzika je prešla dug put proteklih decenija. Rane snimke ni ja nemam volje da slušam, a s godinama se razvio veliki broj podžanrova pod uticajem ostalih vrsta muzike. U tom obilju, svako može da pronađe nešto za sebe. Za mene, najvažnija je kopča koju je Gram Parsons napravio sa rok muzikom. Posle toga ništa više nije bilo isto.
Neke od najvećih autora i izvođača već smo ovde pominjali, a poslednjih par decenija pojavio se veliki broj mlađih koje vredi čuti. Zajedničko im je što se ne drže tradicije k’o pijan plota i što su više rock/pop nego country. Na nastupima, to zvuči sjajno i energično, pa je poprilično teško napraviti izbor.
Lady Antebellum su relativno svež primer. Za manje od deset godina snimili su četiri vrlo komercijalna albuma i osvojili gomilu nagrada. A to nije slučajno. Oni odlično sviraju i besprekorno pevaju, a teme njihovih pesama okrenute su mlađoj populaciji. Nema tu prevelikog filozofiranja – ovo je komercijalna muzika koja se oslanja na pop & rock ’60 & ’70 sa minimumom country začina, melodična i prijatna za uho, pa se slušalac teško može odbraniti.
Plavuša, doduše blajhana, Hillary Scott mu dođe kao bonus. Za oči. 
Mene više zanima njena mama, Linda Davis, koja je još bolja pevačica. Možda i ona uskoro zapeva na blogu, ako budem raspoložen…
Sada sam umoran, odoh da spavam°. Isključujem telefon, za svaki slučaj. Da me plavuša ne probudi u sitan sat. 
___________
° Tako ti je to kad priloge za SP pišeš u sitne sate…
Што рече један, “више волим блајхане, оне се бар труде да буду плавуше, није им пало с неба”.