Kad bi nam došli u goste, ranije su nas kumovi prvo pitali za zdravlje, decu i slično, a sada nas prvo pitaju koja nam je šifra za wireless…
Raznim nas temama zasipaju s mas-medija. Uzburkao se okean emocija posle one izjave Čomskog, pa kako to već biva pobrkale se babe i žabe. Advokatskoj su komori mnogi 
članovi van Beograda najavili prekid štrajka, pa se brže-bolje smanjivali/prlagođavali uslovi za njegov prekid. Nisu sanirane posledice prošlogodišnjih poplava, a došle su nam nove. Ombudsman radi posao tužilaštva, a Srbi nisu jedini koji neazdovoljstvo odlukama političara pokazuju uništavanjem javne imovine, i nisu jedini sa svojim komšijama koji primirje vide kao priliku za dodatno naoružanje i pripremu za sledeću ofanzivu.
Ali ako se okrenemo vlastitim životima, ako vreme posvećeno prikupljanju suvišnih(?) informacija iz belog sveta preusmerimo na sopstveni život i život najbližih, shvatićemo koliko ga imamo malo (vremena) i da ga treba pametnije koristiti.
Izreke koje prežive zub vremena opisujemo kao “stare izreke”, a današnjost ne bi dočekale da se nisu pokazale kao dobre. Pa tako i “srce hoće, al’ dupe klokoće” pokazuje prednost pozitivne selekcije.
…ima već onoliko godina otkako smo ispratili one inženjere ljudskih duša, koji su se upinjali da stvore novoga čoveka. I uspeli su, kreacija je… kreatura. Sad imamo neke druge, ništa bolje. Metodi dresure se nisu mnogo izmenili – umesto da pazite šta pred kim pričate jer nije sve za svačije uši, sad pazite kad ćete da pričate, jer nisu svi minuti isti. Umesto da pazite šta može a šta ne da se pazari za bonove za topli obrok, sad imate dva vaučera po 2000 dinara koji ne mogu da se sabiraju…
I tako, mic po mic, navika po navika… četirsto dvije.
Ako ste slučajno pomislili da se dresura zaustavlja na kreativnom fakturisanju, grdno se varate. Još sto stvari treba da vam postane normalno, kao da ste se s njima rodili. Evo sa jednog uradi-ga-sam sajta, gde možete da naučite kako da napravite… 
industrijsku policu.
Gde je tu dresura, pitate se? Pa, u promenjenom značenju reči industrijski. Ona više ne znači “proizvedeno u fabrici”, ni “masovno proizvedeno” ni “urađeno mašinski”… ne, zaboga, šta će vama industrija? Vi ima da perete gaće jedni drugima i to će da bude privreda i svi ćemo lepo da živimo od toga (ime mudraca od koga potiče rečenica je zagubljeno u paleozoiku interneta). A šta je onda ovde industrijsko? Pa te… kako se ono kaže, ceve ili cevove, što izgledaju kao nekakva instalacija. Kao ono nekad u fabrici što je bilo. Liči, a?
Ma, znate već… Slika, tekst ispod slike, žudnja za vašom saradnjom, patetični poziv, loše tempirana tema, ovo ono… Ajmo još jednom.
[nema teksta ispod slike, a trebalo bi da ga bude…]
Preporučujemo vam sadržaj za čitanje i, ako nije baš veoma previše da to zatražimo od vas, za razmišljanje: to je razgovor sa jednim zrelim i pametnim čovekom dostojnim svakog poštovanja. Razgovor s Arsenom Dedićem – Pomalo privodim svoju priču kraju.
Ona se bavila plastičnim umjetnostima, Ines, živi u Milanu i udovica je bez djece. Nikad me nije niti za trenutak napustila. Napravila mi je jednu brončanu bistu, pet poštara ju je nosilo koliko je to bilo teško. Gotovo svake godine dođe, uzme sobu u hotelu Esplanade i provede u Zagrebu tri, četiri dana, da mi bude blizu i da se vidimo. Kaže da ju je moja pjesma obilježila za cijeli život. (…) Ona me, dakle, još uvijek ne napušta u emocionalnom smislu, a s njom sam prekinuo prije 51 godinu. Jel’ to u redu?
SMS poruka meseca:
Smiljka, samo da tresnem još jedno pivce sa momcima i eto me kući! Ako me nema za 20 minuta, molim te pročitaj ovu poruku ponovo.
Otišaja Vranjanac u Beograd i nabasa na Mariju Šerifović, pa gu zapituje:
– Momak, kude je ovde Knez-Mihajlova?
Marija se obrne i rekne mu:
– Alo, bre, majmune, nisam ti ja momak!
A Vranjanac:
– Ne se, be, bato, srdi na men’! Nesam znaja da si ženjen!
Postoji jedna strogo određena vrsta bola koju mogu da razumeju samo oni koji su ga doživeli. Svaki pokušaj opisivanja tog bola obično se završava odustajanjem i nemoćnim sleganjem ramenima.
U stvari, pitanje glasi “hod po žeravici ili po lego kockicama?”. Razmislite dobro koje je lakše istrpeti.
Uhvatio Ciga zlatnu ribicu, pa joj kaže:
– A da mi kupiš novi Mercedes!
A ribica ga pita:
– Hoćeš na kredit ili na lizing?
A Ciga će:
– A ’oćeš ti na ulje ili na mast?
Nekima slavska okupljanja dobro dođu da se raspričaju, a da im deluje da ih neko i sluša. Drugima pak da se nalupetaju, a sutradan sve to podvedu pod “uticaj alkohola”. Al’ dođe se ponekad i do zanimljivih informacija. Toliko zanimljivih da čovek preispita stav da ipak onog treba nekad i (po)slušati, te da onaj nekad nešto i pametno kaže. Pa tako… Reč koja u sprskom jeziku može samostalno da “stoji”, a od svih drugih “samostalnih” se najčešće koristi kao gradivna za druge “samostalne” reči je – lagati.
Dakle, ulagati, zalagati, nalagati, oblagati, odlagati, predlagati, izlagati, slagati, slâgati,…
Možda bi bilo bolje da se ne zajebavate sa svojim vernim kućnim ljubimcem.
– Dobar dan, izvolite?
– Jedan makijato, mineralnu vodu i… Imate li Wi-Fi?
– Da, naravno! Današnja lozinka je
%cF)(nOt_џљ–>$$251_#ink5Ψ!~!@owac^-1.
– Neka, hvala. Odmaraću oči gledajući prolaznike.
Stvari su toliko naopake da je to postalo zabrinjavajuće. Istina, nije to od juče, nego već godinama, ama decenijama, gde posmatramo kako se sve vrti u začaranom krugu dosade i bola, kako onaj jak nalazi onog nejakog da iskaljuje svoje kućne frustracije na njemu, kako fukara u trojkama hapsi jadnike na ulici, jer čega se pametan stidi time se budala diči, kako onaj levo pobeže onako pripit još više levo, a onaj desno bi hteo još desno, ali nema više mesta, jer su On, On i On doveli svu svoju bulumentu i nema više gde igla da padne (da sad ne pominjemo one poredbene izraze gasno-mirisnog karaktera).
Ne zabrinjava nas to što je napolju labava zima, a u glavama čvrsta praznina, nego što je doba slava, a uhvatili smo se lošeg vina i masnog mesa k’o da ne postoji sutra. Budemo li dovoljno uporni, tog “sutra” za nas neće ni biti: dočekaće nas Kosač po kratkom postupku, pre vremena, taman da nam opevaju “mogao je još koju godinicu”, jer to se obično tako i kaže.
Istina, ljudi skloni merenju tuđih života i dalje mere tuđe živote prema sebi, a ne prema onima u čije živote zaviruju, što je tužno. Ima nas ovde koji bismo više voleli da nam život sagledaju po pređenom kilometru zanimljivog puta ili po metru pročitanih knjiga nego po broju meseci koje smo izvrteli na kalendaru. Da nam izmere život po zanimljivosti mesta na kojima smo pojeli neke obroke vredne pamćenja, a ne po broju i prožderanoj masi tih obroka. Da nam čestitost utvrde ne po broju kazanih reči, nego po broju prilika da druge pogledamo u oči i time sve kažemo ne govoreći ništa. Da nam vrednost duše izmere po onom što smo dali, a ne što smo uzeli, sve vičući “moje!”…
Ali ne da se. Licemerje je preovladalo i ova nekolicina koja dolazi ovamo će uskoro postati cirkuska atrakcija. Smejaće vam se što poznajete pravopis, prdačiće vam se što znate ko je bio Gaudi, ljutiće se na vas što prepoznajete beznačajnost i beznadežnost okoline u kojoj pravite korake, kritikovaće vas što više nemate televizor u kući, trpaće vam u usta reči koje niste nikad izgovorili, nego su ih oni sami tumačili kako su znali, a znali su malo, i dok prepoznate šta se desilo, biće kasno. Nećete imati vremena čak ni da kažete “ubi me prejaki čvarak” i već ćete ustupiti mesto nekome ko neće dati ni pet para za raspravu o tome da li je Lajbnic ipak tu pizdariju sa infinitezimalama napravio pre Njutna.
To je tako tužno, ali drugačije ne može da bude: odavno samo na putu u idiokratiju.
A onda… Znate šta? Od ovog kukanja vajde nema!
Očigledno je da ćemo morati da bez zaustavljanja potražimo neko novo sredstvo preživljavanja, snalaženja ili makar zabave, osim hrane koja nam je tokom decembra i januara već pomalo i dozlogrdila. U međuvremenu…
U međuvremenu: želimo vam prijatan ručak!