Десило се да сам једном имао у гостима двоје Немаца, и потрефило се притом да су тада на вишој техничкој свирали Влада и Бајка. У року од треће песме тај другар ме упита “а који је Влада а који је Бајка?”. Погодио је оно што смо се сви питали. Одговор не знам ни данас, и нећу да знам. Нека то остане једна од тајни овог свемира.
Што реко Панта, “волим свемир, јер то је мој дом” (нећу да га линкујем, малопре је био). Песма за данас је “Ја нисам ја”, што су изгледа написали кад су се под старе дане сетили да би опет могли да дохвате гитаре.
Ово зато што Цевка негује посебан вид амнезије (без амнестије), па све врви од новијих снимака, а кад треба да ископа нешто старије, у овом случају песму “Док те гледам”, цврц, нема, никад није ни постојало. Осим што већ десетак година стоји на мојој плејлисти, са изгледима на један занавек, ерго јесте.
Њих двојица су се појавили те блажене седамдездруге, кад су се на све стране појављивали акустичари, малтене ниоткуд. На нововаспостављеном Другом програму РТБа (потоњи РТС не бих рачунао у наследника), где је цветало сто цветова, појавила се “Серија које нема” и кренула да угошћава акустичаре редом. Ту смо могли да видимо уживо, без појачала, само микрофон и акустика (што нисмо ни знали да ће се двадесет година касније звати “анплагд”, или “без струје” или према Радију Штудент, “изштекани”), и Драгу Млинарца, и Томажа Домицеља, и Породичну мануфактуру црног хлеба Маје де Радо (шта би с њом после?) и Ивицу Перцла и Ибрицу Јусића и Буцу и Срђана и кога све не. Серије и даље нема, цевка не зна за њу (тј налази један снимак, баш из 1972. али… Про арте, а у Сарајеву, дакле неко мазнуо назив и направио нешто десето).
Елем, Владу и Бајку је паланачки идиотлук крстио у “југословенског Сајмона и Гарфанкла”, чак се не бих чудио да је то пустио референт за продају у ПГПу, јер им је први сингл био баш “Звуци тишине” и “Цецилија” од Саје и Гаје. Пошто се у то време није толико знало за енгрпски, стихови (не текст, стихови) су уредно и доста добро преведени.
Али то је тако било само у глави реченог референта – ова двојица су брзо показали да имају неког свог шмека, да им песме нису само пратња уз стихове, а ни обратно. Тада је иначе важило да песника нико неће читати, ако чита наглас нико га неће слушати, али ако стихове отпева онда ће га и разумети. Тих година они су с времена на време (што је сасвим други бенд) избацивали понеки сингл, све овако фине и промишљене песме, гласове су слагали боље него Саја и Гаја, композиторски су били изнад просека, албума није било. Тј и ако је било, није добацио до Зрењанина и Шацине књижаре, дакле није га било.
А онда је тај талас прошао. Већ седамдешчетврте се у диско уселио и диско, новотарија трговачка, и мање-више истерао рокенрол, а у тој су тупој паузи до појаве панка некако нестали и акустичари. Ова двојица су отишла да раде нешто друго, а реченица “који је Влада а који је Бајка” је остала као њихов заштитни знак, а вала и узречица која се испаљује кад год се нека два лика стално појављују заједно а никад се јасно не представи који је који. А није да личе, не личе, него ето, никад им нису ставили имена испод фаца. Један од њих двојице (тј Балабан, ал’ не знам по лику који је) је испао некакав музички уредник на радио Београду; за оног другог не знам шта је радио. Последњих година су се нешто реактивирали, поново певају, ал’ то не морате да чујете од мене (јер је кренуло и са нешто љига, чим се песма зове “Београд” и изводи се у хору кафанских другар колега са естраде, онако пригодно, изађе љигодно, тј нећу да знам). То, уосталом, имате на цевки, тим је обрисана историја. Која их, бар код мене, памти какви су били.
Но, хвала им што су се нацртали да пишем о њима а не о неким правим љигама, које су наишле онако две за пола сата. Једну сам обрисао а друга је део неисеченог албума, па док се једном не сетим да га исечем и побацам крш… биће и о томе кад будем горе расположен.