Човек који је умео да оде са журке

Нино Ферер је био чудан лик. С једне стране је изградио лик поп зајебанта, с друге стране је радио много озбиљније ствари. На оном првом делу се наватао пара, ал’ је канда хтео много више. А завршио је од своје воље, двоцевном картом за оно боље место.

Да је имао и верне публике, бар по Европи и, наравно, пре свега по Француској, види се из атмосфере овде.

Ово је снимак из 1993, дакле скоро тридесет година након премијере из 1965. Дотле је био некакав музикант, снимао плоче, али од овог га је нешто кренула карта. Добро је схватио да му та жица добро иде, та лагахна зајебанција, па је снимио наредне године велик европски хит, “Телефон” (који су Елипсе много боље извеле, Еди Декенг је имао прави соул глас и ваљда францускији нагласак), где ваљда набраја ко би све могао да се јави на Гастонов телефон али се никад нико не јавља. Слична зезалица је и наредни хит, “Краставци“, где набраја шта све носи на излет.

Онда му је канда дојадило да га сматрају за тог поп-зајебанта, осетио се зафарбан у ћошку, и повукао се, ваљда док се не осуши та фарба. Ако ћемо право, никад није био за праволинијску каријеру – кад је дипломирао (етнологију и археологију) није ни тражио посао у струци, него се запослио као морнар на теретњаку и тако неколико година обилазио свет. Тако се већ 1967 повукао са сцене, престао да снима те смешне песмичуљке, отишао у Италију, три године потом се вратио у Француску, купио у Кверсију имање (на ком је онда гајио коње) и некакав замак, шта ли, где је снимио туце албума, од чега доста са Микијем Фином. Са Брижит Бардо није снимио ништа, кажу да је то било нешто накратко. Снимио је “Југ” са Радијом Фрај (не џаба са радиом, Радија је име… ма погледајте). Крајем седамдесетих се појављује и као капетан Нино у стрипу “Корто Малтезе у Сибиру” – лик је рађен према њему.

Изрекао је и доста јетких критика на рачун француског шоубизниса, који израбљује таленат исто као што галеристи израбљују сликаре или власници клубова играче, не зна се који су гори.

Његове албуме из тог потоњег периода вреди слушати ухом археолога. Ферер је ипак генерацију старији од својих тадашњих колега, и код њега нема хендриксовских рифова, бубњарских лудирања и свог тог рокенрола, али је итекако имао шта да каже, на врло различите теме. И нису само теме занимљиве, него и чиме их је исказивао.

А онда му је ваљда и тога било доста, и измакао се из свега. Отишао је са двоцевком сам у њиве, оставио опроштајно писмо, после га нашли. Година 1998.