“Дође тако човеку да пљуне од Душана Васиљева” гласио је стари гимназијски штос. Напросто не знам одакле да почнем а морам једном. О оним тужним тренуцима кад схватиш да су музичари, колико год да су повремено богати и славни, обични радни људи и грађани и да треба исплатити кредит, извући се из чабра, поправити штету од луде главе… и да онда раде оно што скоро сви раде: праве нешто за продају.
Није много битно да ли ће се то продавати. Битно је да су кренули да раде нешто што иначе не би, само зато што су умислили да ће то имати прођу. Понекад упали, чешће не.
На ту тему је Прљави инспектор Блажа лепо рекао “паре ће да спискаш / слава ће да прође / алкохол ће једном / главе да ти дође“. А и ДЛМ су рекли “ствари боље ходају кад не мислиш на продају”. Али нема ко да их чује, ил до мозга не допире, па се догађају ружне ствари.
Шта овоме фали? Па прво, да су изабрали било које друго женско име, можда ово не бих ни приметио. Него ме заинтригирало какав је то вашар мелодија, можда је то неки месни фолклор из доба док су били у Аустралији… кад оно јок, fair овде не значи ни вашар ни фер (игру), ни поприличан ни умерен ни скроман ни ведар (без облачка) ни бледолик… него пријатног изгледа, лепушкаст… и Мелодија је женско име. Да нисам почео да лупам главу око значења наслова, не бих ни слушао текст, да нисам слушао текст не бих ни чуо ово.
