Ponedeljak, ekstremni sportovi… A najekstremniji sport koji upražnjava svako ko poželi, koji je? Naravno: prepirka.
Deder da vidimo šta kažu oni koji tvrde da je Zemlja ravna ploča. Vredno su trenirali i sakupili više dokaza u svoju korist nego što su vas podučili u školi. Šta sad?
Imalo bi ovde šta da se kaže u odbranu… Uh, ovo će da boli… U odbranu obe strane na skali sklonosti ka razmišljanju.
Problem sa širenjem realnog znanja, onim koje je danas potpomognuto ne samo opservacijom, već i teorijom koja će se tek naknadno empirijski dokazati, jeste u tome da primalac znanja mora u nekom času da se otvori i prihvati neku tezu pre nego što ju je zaista razumeo. Dakako, proces prihvatanja se tu ne zaustavlja, nego se nastavlja do poente razumevanja veza, posledica, mogućnosti razvoja i drugih činilaca koji to znanje čine korisnim.
Čekaj malo – a zašto bi to bio problem?
Zato što je razmišljanje najteža delatnost poznata ljudskom rodu, pa spektakularno malo ljudi nalazi za shodno da ikada o ičemu razmišlja, osim kad zaista mora (a i tada tek toliko da zadovolji faktore opstanka, nagona, udobnosti i ličnih želja). Ne možete od nekog tražiti da razume koncept gravitacije i oblik nebeskih tela kao očiglednu posledicu, pa onda zahtevati od njega da to primeni i na planetu po kojoj češe svoje tabane. Mnogo je jednostavnije ili osporiti tu tezu ili je deklarativno prihvatiti (to jest, izjaviti da se slažeš, pa odmah potom zaboraviti sve o tome), jer je reč o znanju koje nijedan priprosti nosilac protoplazme između ušiju ne zna kako da iskoristi neposredno, neodložno i po svaku cenu na svoju korist.
Kada se u negiranje razmišljanja upletu demagogije poput”čitao sam na vebu” i “oni hoće nas da satru”, a ima toga jošte oho-ho, nastaju platforme za razna čuda – od onih koji upozoravaju na kemtrejlz do onih koji upražnjavaju onlajn geštalt anesteziju i druge oblike socijalne kontrole. Nemaju ljudi posla, ali imaju po dva mobilna telefona poslednje generacije i nije bitno koliko su nešto platili, već koliko su mogli da plate, nego su uštedeli. Nisu pročitali knjigu od 1979. godine i pričaju kako nemaju vremena za čitanje, ali zato tačno znaju svaki detalj svake TV emisije “koju svi gledaju” i sa prezirom gledaju one koji ne prepoznaju imena najaktuelnijih starleta i starletana.
Ima li leka protiv toga? Ima, ali je sakriven iza kvake 22. Potreban je strahovit zamah koji će izbaciti… izbaViti ljude iz vrzinog kola duge letargije, kratke memorije i konzumiranja svega što se u takvu zapršku može ubaciti zarad održavanja mase u stanju kliničke gluposti. Kako se izvodi taj zamah? Ne bismo znali da kažemo, ali listajući stranice istorije, perspektive nam se ne dopadaju.
Koliko nas koraka deli od konačne idiokratije? Kako stvari stoje, ne mnogo.
– * –
Mada, slušaj, ovi intelektualci su svi mudroseri i stalno nešto slute. A šta ako je Zemlja ipak ravna ploča?…