Jednostavne pesme stižu daleko. I duboko. Nema mnogo primera te tvrdnje koji su tako dobri kao ovaj.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
A sad i reč.
Pesmu koju ste upravo čuli verovatno već poznajete ukoliko ste čeprkali po arhivi zaostavštine Duanea Allmana ili, mnogo verovatnije, ako ste kao poštovalac rada Erica Claptona. koji je izveo ovu numeru kao posvetu prerano otišlom prijatelju. Tu verziju ćemo čuti malo posle, nego se vratimo korak nazad, da otkrijemo šta se to dešavalo u močvarama američkog juga s početka sedamdesetih godina.
Verujem da za grupu neinventivnog imena Cowboy nikad niste čuli. Izvesno, niste čuli ni za lika po imenu Scott Boyer, koji je autor pesme “Please Be with Me“. Biće vam malo lakše kada vam kažem da je u tom southern rock bendu ponikao i Chuck Leavell: ovog sjajnog klavijaturistu danas poznajete kako stalnog gostujućeg člana grupe The Rolling Stones na pločama i koncertima, što radi kad god zatreba od 1983. Pažljivi hroničar će se setiti njegovog karakterističnog honky tonk klavira kao podrške Ericu Claptonu na koncertu i albumu Unplugged (1992). Kada je Duane poginuo, a Greg preuzeo drugu gitaru pored Dickija Bettsa, Chuck Leavell je tri godine proveo u The Allman Brothers Band svirajući glavne klavijature. A Scott Boyer je svirao i u bendu The 31st of February, u kojem je bunjeve svirao Butch Trucks, kasnije bubnjar The ABB.
Reći ćete da sam u digresiji: u pravu ste, nego sve ovo namerno pišem da biste bolje razumeli koliko je malen i homogen taj svet bio. Neka ostane zabeleženo i to da se Eric Clapton tokom jednog kratkog perioda svoje karijere očešao o taj svet (Delaney & Bonnie, Derek And the Dominos su album Layla… (1970) snimali na Floridi) i tada je ostavio svetu svoja najvrednija dela. Doduše, to ga je zamalo koštalo glave, ali nijedan veliki uspeh ne prolazi bez kockanja sa đavolom.
Dakle, jednu dimenziju ove priče čine svi ti ljudi koji su izgradili južnjački rock. Drugu dimenziju čini mesto, za koje nedavni dokumentarac, ne bez razloga, veli da je jedno od najvažnijih čvorišta u istoriji rock’n’rolla: to je tonski studio Muscle Shoals, smešten u Sheffieldu u Alabami. Ko je sve svirao u tom studiju i kakva su sve dela nastajala tamo, ne biste poverovali na prvu loptu. Tek, za našu priču je važno da je Duane Allman tamo pekao svoj zanat. Svedoci pričaju da je Duane “uvek bio tu”, jednostavno čekajući da nekome zatreba gitarista i rado uskačući, ne postavljajući nikakve uslove osim generičkih – preteklo bi nešto zarade za poneki ručak, pivo, gorivo i nove žice za gitaru. Sedeo je u nekom prikrajku, da ne smeta, i tu je u nekoliko navrata pokupljen da “odradi tezgu” koja se preselila u legendu. Daću vam samo tri slučaja, svaki izaziva tešku jezu pri slušanju: Aretha Franklin – The Weight; Wilson Pickett – Hey Jude; Boz Scaggs – Loan Me a Dime.
Bio je to paralelni život: čak i kada je The Allman Brothers Band krenuo da radi punom parom, Duane je nalazio vremena da radi kao session muzičar. E, tako je dospeo i grupi Cowboy na session na kojem je snimio te neverovatno emotivne bottleneck slide pasaže.
Grupa Cowboy je održala samo lokalni značaj i ne verujem da bismo ikada čuli za nju da nije bilo ove pesme. Kada je Duane poginuo oktobra 1971, krenula je rasprodaja bola: retrospektivna kompilacija Duane Allman: An Anthology (1972) je zamišljena kao rasvetljavanje te paralelne karijere velikog gitariste. Dupli album sa četrnaest “tuđih” i pet The ABB numera pokazao je kakav vanserijski talenat je bio taj čovek, usput ponovo privlačeći pažnju i na par zaboravljenih numera drugih autora, poput “Please Be with Me“.
Eric Clapton je 1971. godine došao do životne raskrsnice: opredelio se za život. Dve godine je proveo u ilegali, pokušavajući da ponovo sklopi svoju razbijenu dušu. A onda su mu prijatelji – Townshend, Winwood i drugi – januara 1973. godine upriličili povratnički koncert u Rainbow Theatru; ostade tom događaju živi album koji je muzički mršav, ali dokumentarno važan. U sledećem koraku, Clapton je veoma natenane snimao sledeći album, ovog puta svestan da od njegovog uspeha zavisi cela njegova buduća karijera. Sastavljen kao koktel između sedam tuđih i samo tri autorske pesme, album 461 Ocean Boulevard (1974) jedan je od malobrojnih istinski trijumfalnih trenutaka u karijeri Erica Claptona, bez ijednog slabog trenutka.
Na toj ploči, snimljene su i numere kojima Clapton skreće pažnju sveta na dva anonimusa. Jedan je tamnoputi momak sa Jamajke koji zaslužuje posebnu posvetu na Suštini pasijansa. A drugi je Scott Boyer, čijoj pesmi je E.C. dao nove nijanse, nastavljajući tamo gde je njegov veliki prijatelj Duane stao. Da čujemo i to izvođačko remek-delo, sve sa pratećim vokalom magične Yvonne Elliman.
Zanimljiva je i pomalo potresna ispovest Scotta Boyera u trenucima kada se prisećao vesti da će Clapton snimiti njegovu pesmu, a on je tih dana živeo jedva sastavljajući kraj sa krajem. Preporučujem vam da pročitate taj intervju, jer u njemu ima mnogo atmosfere koju svedoče svi oni koji su posetili Muscle Shoals. Ah, da: i ako je ikako moguće, potražite taj dokumentarac i pogledajte ga pažljivo.
U međuvremenu, hajde da vidimo kako izgleda i šta priča čovek kome je njegova rođena pesma, navodno sastavljena u motelskoj sobi iz puste dokonosti pred spavanje, promenila život tek nakon što su je dotakli jedan koga su nazivali božijim gitaristom i jedan koga su nazivali bogom.
Nažalost, taj fantastični vetar u leđa nije doveo autora današnje pesme dalje od čestitih tantijema: Scott Boyer nije imao šta da ponudi velikom svetu kao što je to imao da ponudi veliki Bob Marley, pa nije iskoristio šansu onako kako bi mogao da je samo imao još neku pažnje vrednu autorsku pesmu.
Jednostavne pesme stižu daleko. I duboko.