Jedan od žanrova o kome se oduvek slabo pisalo je Celtic rock. Za one koji nisu sigurni šta se iza ove kovanice krije, da objasnimo stvar – to je muzika koja je duboko ukorenjena u nasleđu Škotske i Irske, a izvodi se na mešavini tradicionalnih instrumenata (gajde, violine, razne frule, itd) i modernih.
Ako ste pomislili da su ovaj žanr osmislili Thin Lizzy sa antologijskom obradom pesme “Whiskey in the Jar“, odmah da vam kažem da nije tako. Stvar je krenula nekoliko godina ranije.
Horslips je bila glavna grupa koja je dolazila iz Irske početkom sedamdesetih. Da ne bude zabune, kada ih stavimo u istorijski kontekst, oni su imali malo veze sa onim što se dešavalo na rok sceni u Engleskoj. I ako pogledamo njihov učinak tokom decenije postojanja, slobodno možemo reći da su imali brojnjniju publiku nego sve ostale irske internacionalne vedete te decenije (Rory Gallagher, Thin Lizzy, The Boomtown Rats) zajedno.
Očekivano, stakli su verno sledbeništvo. Neočekivano, nisu se komercijalno proslavili niti došli na mesto koje im po kvalitetu pripada.
Razloga za neuspeh ima mnogo. Na početku karijere, često su ih poredili sa grupama sa engleske sene koje su svirale folk-rok, ponajviše sa Fairport Convention i Steeleye Span, što je bilo potpuno pogrešno. Horslips su kombinovali tradicionalni keltski misticizam sa čvršćim rokom, pa su se razlikovali od pomenutih po jasno prepoznatljivom zvuku. Ni priča o njima kao novim Jethro Tull nije pila vodu – ima u pojedinim pesmama Horslipsa neke sličnosti u aranžmanskim rešenjima sa Tullom (korišćenje flaute, akustičnih gitara, violine), ali teme kojima su se bavili nisu imale nikakve veze sa genijalnim Andersonovim doskočicama.
Njih je interesovalo šta se dešavalo mnogo vekova ranije tamo gde su bili rođeni.
Zato je teško i gotovo nemoguće prepričati ono o čemu pevaju. Prva dva, ujedno i najbolja albuma, Happy to Meet, Sorry to Part (1973) i The Tain (1974) su konceptualni. Ovaj potonji baziran je na legendi Táin Bó Cúailnge, koja govori o ratu između drevnih irskih vladara, negde 500 godina pre Hrista. Današnja pesma priča o nekom jako gadnom tipu po imenu Cu Chulainn, koji je bio jako krvoločan i svi su ga se bojali.
Posle mnogo godina ponovo sam preslušao kompletan opus Horselipsa. Na moje veliko iznenađenje, uprkos prašini koja se nahvatala po rilnama ploča, njihova muzika još uvek dobro zvuči.