Sa Bobom Dylanom sam stalno u nekoj svađi. Ne zato što ne volim njegove pesme, naprotiv. Danas me nervira zato što njegov menadžment vredno uklanja njegove snimke sa Cevke iz samo njima znanog razloga, pa ono o čemu sam nameravao da pišem nemam čime da ilustrujem. Dylanovo unjakavo pevanje me je oduvek nerviralo, a tek koliko sam vremena svog maleckog života potrošio da rastumačim šta je u pojedinim pesmama hteo da kaže…
Ponekad pomislim da me/nas namerno zeza. 
Iz pomenutih razloga volim obrade njegovih pesama. Drugi muzičari se baš potrude oko njih tako da, najčešće, nema greške. Za biografski film o Dylanu I’m Not There (2007) režiser Todd Haynes je pažljivo birao muziku te se i ono što je korišćeno u filmu, a i ono što nije, našlo na veoma zanimljivom sountracku. Tako su se u današnjoj pesmi, na najbolji mogući način složili ljudi kojima se vazda klanjam do zemlje – Dylan, Willie Nelson i grupa Calexico. 
I dok uživam u izvođenju, po ko zna koji put se pitam: šta je pisac hteo da nam kaže? Jer, ponekad mi se učini da je to samo skup nabacanih stihova. Na šta li je mislio kada je napisao “a trainload of fools brought down in a magnetic field“? Ili se samo sa nama poigravao, želeći da stih zvuči, onako, “dylanovski”?
Napisana za album Street Legal (1978), “Señor” je pesma prepuna pitanja na Dylanove omiljene teme – politika i religija su vešto isprepletane tako da može da se tumači sa različitih stanovišta.
Već u prvoj stihu narator se zapita “Kuda smo se uputili?” uvodeći slušaoca u mračni i tajanstveni svet borderlanda – pograničnog područja USA i Meksika u kome caruje neki polusvet i gde važe posebna pravila. Sa jedne strane su “naši”, predstavnici WASP (White Anglo-Saxon Protestant) kulture, a sa druge “njihovi”, likovi iz “sive” zone kojima se ne može verovati.
Naizgled, glavni junak je Amerikanac koji je došao u Meksiko u potrazi za ženom koja ga je napustila. Sanja o susretu sa njom i iskupljenju, ma šta da je bilo u pitanju, istovremeno strahujući da će se njihov susret pretvoriti u katastrofu. Kako pesma odmiče, čini mi se da nada u susret sve više bledi i naš junak polako gubi veru da će se nešto dobro desiti. Na kraju, rezigniran, konstatuje da “više ništa nema smisla” i insistira da on i njegov vodič krenu dalje. Mada nije jasno kuda.
Kroz celu pesmu, vodič je misteriozna figura, čovek kome se stalno postavljaju pitanja i koji ne pruža nikakav odgovor. Da li je stvaran ili imaginaran? Ili je ono señor (na španskom – gospodin) zapravo obraćanje Bogu?
Nemam odgovor. Dylan je vešt tekstopisac koji koji je ubacio puno začkoljica u ovu pesmu, pa mi svako novo čitanje/slušanje izaziva neke druge asocijacije.
Senor, senor, can you tell me where we’re headin’?
Lincoln County Road or Armageddon?
Seems like I’ve been down this way before.
Is there any truth in that, senor?Senor, senor, do you know where she’s hidin’?
How long are we gonna be ridin’?
How long must I keep my eyes glued to the door?
Will there be any comfort there, senor?There’s a wicked wind still blowin’ on that upper deck,
There’s an iron cross still hanging down from around her neck.
There’s a marchin’ band still playin’ in that vacant lot
Where she held me in her arms one time and said, “Forget me not.”Senor, senor, I can see that painted wagon,
I can smell the tail of the dragon.
Can’t stand the suspense anymore.
Can you tell me who to contact here, senor?Well, the last thing I remember before I stripped and kneeled
Was that trainload of fools bogged down in a magnetic field.
A gypsy with a broken flag and a flashing ring
said “Son, this ain’t a dream no more, it’s the real thing.”Senor, senor, you know their hearts they’re as hard as leather.
Well, give me a minute, let me get it together.
I just gotta pick myself up off the floor.
I’m ready when you are, senor.Senor, senor, let’s overturn these tables,
Disconnect these cables.
This place don’t make sense to me no more.
Can you tell me what we’re waiting for, senor?
Možda će neko od vas da smisli nešto bolje od mene. 