Napiši, reče Zoća, pa posle toliko Rokija to bi valjda trebalo da se podrazumeva. Ajde-de, da napišem.
Desi se i to: poisključuju mi se svi osigurači koji nisu pregoreli – zaštitna mera protiv samouništenja; takvih dana se odmaram, hteo-ne hteo. Tog jutra sam spavao dugo, koliko nisam ni na letovanjima niti ujutru posle dočeka Nove godine. Bilo mi je toliko lepo, a toliko glupavo, da nije bilo druge nego da uključim neki filmski kanal na TV. Kad ja tamo, a ono finale filma “Rocky“.
Završi se film, ja lagano ustajem uz kafu krmeljušu, kad eto ti ga sad: “Rocky II“. Ma, vidi čuda: kada se osećaš tako kako se ja osećam u takve retke dane, nemaš kud nego da organizuješ celo popodne oko filmskog maratona.
Pa treći, pa četvrti… Ajoj, majko mila, nastavio sam da sedim pred televizorom…
Nastavite sa čitanjem… “Dan kad sam odgledao četr i po Rokija”
Od demagogije nikom nije loše bilo. Političarima raste popularnost, pa i broj glasača, a narodu sve lepo i šareno. Obe visoke peći železare će raditi koliko već sutra, čim nađemo investitora. A investitor će, ako se ne prijavi niko dovoljno glup, biti država. Samo oni koji je predstavljaju mogu da uposle silne radnike i obrtni kapital/kredit brzo da pretvore u mrtav kapital, sirov lim ili armaturnu građu koja nikom ne treba. Koliko savetnika još treba da platimo, pa da ih poslušamo kad nam kažu da građevinska industrija još nije izašla iz krize i potrebe za sirovinom su male?
Kada se Fijat vraćao u kragujevačku “Zastavu”, jedan od uslova da zadrži radnika bio je da nema seosko imanje, niti neki vid porodičnog biznisa. Jer samo radnik koji nema alternativu redovnoj plati u fabrici jeste radnik koji će da (poštuje posao koji) radi. Možda se toga i setio neko od savetnika, kada su raspisivali konkurs za novi menadžment železare, pa u uslovima za direktora ne stoji klauzula “ne sme da otpušta radnike”…
