Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Znate šta: neradni dan je, a i tako ništa ne biste pametno radili u februarsko jutro. Dve su opcije: možete da bistrite politiku i možete da gledate crtaće. Mi znamo šta ćemo, a vi?
Ma, neka ide život: pustite ceo špil. Ima ih jedno šezdeset komada. Ako već nećete da se latite knjige niti da prošetate sa porodicom, Pink Panther maraton je daleko najpametnija stvar koju možete sebi danas da priuštite.
And the first thing that you want
Will be the last thing you ever need
Aham… da vidimo. Osmehuj se sve vreme. Glancaj zube do besmisla. Oštri ih lažima.
Smeješ se svakoj šali. Slepo vucaraš svoje ćebence. Puniš svoje srce dimom.
Hm, uistinu pomaže…
“Nemamo dovoljno para da kupe železaru.”
Žale nam se čitaoci, neki dobri ljudi… Pa dobro, samo dvojica njih (ali jedan po jedan) da bi utovar trebalo da ide svakodnevno: jednom nedeljno nije dovoljno često, kažu, voleli bi da čitaju takve sadržaje svaki dan, zabavlja ih.
Pa, čitajte, dragi prijatelji: idite na portale raznih medijskih kuća, čitajte blogove angažovanih ljudi, pokušajte i sa televizijom ako se usuđujete, pa sami izvlačite poente. Može se čitati između redova i dok čitate vesti i prikupljate sve informacije na drugim mestima. Štaviše, mi tako često i sami pravimo neke sadržaje: pročitamo između redova, pa samo to isto prenesemo u svoje priloge, takođe između redova.
A da objavljujemo utovare svakodnevno… Ne, to se neće desiti. Suština pasijansa nije mesto za popunu vaše dokolice, što je i glavni razlog što ovde dolazi stotinu puta manje ljudi nego na kopirajterske blogove. Mi smo svesni činjenice da je razmišljanje svojom glavom najteža disciplina poznata ljudskom rodu, pa zato tako malo ljudi uopšte nalazi za shodno da razmišlja, i zato je to olimpijska nedisciplina. Ukoliko nađete za shodno da svakog dana čitate između redova i mimo Suštine pasijansa, a da pritom ne očekujete da vam iko plati za to, baš kao što ni nas niko ne plaća za ovo pisanje, tada smo postigli svoj cilj.
A kako ćete vi znati da ste uspeli u svom nastojanju? Tako što ćete početi da preispitujete sve što budete pročitali na ovom blogu (a potom i na drugim mestima). I potpuno je svejedno da li ćete to činiti da biste osporili naše reči ili da biste ih iskoristili da saznate više (i opet, na nekim drugim mestima). Koji god ishod od tih bude zabeležen u vašem slučaju, mi ćemo znati da smo uspeli. Što ono kažu stari Etrurci (Feničani? Kelti? Hotentoti? Sumeri? Tolteci? Iliri? Tunguzi?): ovo je win-win situacija.
Ako smemo da primetimo: pohodite li utovare nedeljom zabave radi, promašili ste sve što se promašiti može. A to je tako tužno.
Ono jes’ da se ekstremnim sportovima najčešće bavimo ponedeljkom kako bismo se malo razmrdali, ali danas se ova tema razvija u nedeljni bioskop…
Čuli ste za Dragoljuba Aleksića? To je onaj lik koji se zubima držao za sajlu koja je visila iz aviona koji je leteo nad Beogradom. A to nije jedino ludilo koje je napravio u životu. Mnogo veće ludilo beše prvi kompletno zvučni srpski film koji je usred okupiranog Beograda, 1942. godine, snimio na filmskoj traci ukradenoj iz nemačke intendanture.
U prošlogodišnjim pisanijama više puta sam se žalio kako mnogo vremena potrošim slušajući albume bez inspiracije. Kao da su autori snimali na silu, a recenzenti su se na sve moguće & nemoguće načine trudili da biranim rečima spasu njihovo dostojanstvo. Tu i temo našao bi se i poneki intrigantni komad koji je obavezno završavao ovde na blogu, ali to je više bio izuzetak nego pravilo.
Ova godina je, na moje iznenađenje, počela prilično furiozno.
Autor današnje fotografije je Silentino Natti.
Godina je 3000. Svet je u novom blagostanju, sve se zna šta i kako, svako ima svoje zadatke, slobodnog vremena na pretek, a pragmatična znanja su dostigla svoj vrhunac zasićenja među ljudima. Preostalo je samo da se prisećamo onih divova na čijim plećima smo stajali da bismo videli dalje… čuli bolje… tako nekako.
Ko zna: možda bude čak i gore od ovog. Idiokratija je zaista mogući scenario naše neposredne budućnosti. Preostaje vam samo demagoška uteha da nećete i sami doživeti pad civilizacije… To jest, nadajmo se da nećete.
Ne, nećemo slutiti loše. Ali…
Come on people now
Smile on your brother
Everybody get together
Try to love one another
Right now
U prepisci sa prijateljima iz raznih država primetio sam da su svi loše volje. Bilo da su se problemi izražavali u kunama, konvertibilnim markama, dinarima ili eurima, bili su slični. Svodili su se na jednostavno pitanje: Kako preteći u ova loša vremena?