Autor fotografije je Nenad Vilimanović, čije smo radove već imali prilike da vidimo na ovim stranama.
Month: February 2015
Crtanje raketom po Aurori Borealis
Verovali ili ne, može i to.
Uključite preko celog ekrana HD sliku (ili čak 4K ako imate prikladno sokoćalo za prikaz takve slike) i zavalite se. Ah, da: možda ne bi bilo loše da utišate zvučnu zavesu ovog snimka i, eventualno, pustite neku meditativnu muziku koja je vama po volji… (Gde li samo nalaze tu, hm, muziku, da nam je samo znati…)
Pazi sad: 
Loš trenutak
Biti u pravo vreme na pravom mestu je sticaj raznih okolnosti koje se ne mogu predvideti. Retki su ljudi kojima se ova kombinacija posreći jer nagrada koja posle toga sledi, ma kakva bila, uglavnom menja život iz korena. Doduše, možemo na to da gledamo i drugom optikom – mnogima od nas se takve stvari i dese ali mi, iz raznih razloga, to i ne primetimo.
U ljubavnim odnosima bad timing je prava katastrofa. A o tome nema šta da se priča – većina nas ga je, barem jednom, iskusila na svojim leđima. 
Једна од пре: онај други мост
Некако ми је без везе да идем у кафану у свом крају. У кафану се одлази даље, ваљда зарад доброг обичаја да се у повратку натенане проветри глава. Међутим, комшија је смислио добар штос и некако нам је легло. Дечија играоница, пицерија и… лашко чрно, које нисам пио од 1976. Исто је.
Навраћали смо на пицу и чрно са децом и унучићима, кад смо колико успевали да их наватамо. Зграда ми се испрва чинила као још једно ругло, још једна тамносива коцка, тачно оног тона за који старим зградама у центру треба цео век, пар ратова и да се неколико пута мења чиме ћемо се грејати, мада угаљ некако најбоље ради на тој патини.
Оно, има дрвећа и зграда се баш и не види, осим спрата без прозора, који је за качење оних великих плаката (зашто се то зове “предлог закона одбор” или “кљун плоча” није ми јасно, енгрбљани ће умети да објасне, па ко разуме), и сто на тротоару је испао одлично место одакле се зграда не види. А згодно је за фоткање, јер гледа на раскрсницу на којој је центар нашег краја. Ту је месна заједница, сама услуга (како би рекла моја баба). И сад зашто качим баш ову фотку?
Е, прича има везе са комшијином кафаном. Само да не заборавим – ево линка на велику. Елем, приметио он да ја углавном фоткам кад дођем – што јес јес, имам лепих фотака од кригли, а и амбијент му је добар – па је дошао и почео да прича о фотографијама које би он хтео да качи, донео и пар одштампаних, а хтео би нешто и да врти на екранима, не само онај куварски програм. Мада тај куварски, каже да то одлично ради, то му је причао један колега, каже не можеш да не гледаш, а ако гледаш не можеш да не огладниш…
Letimični pogled na "Masku Crvene Smrti"
Volite li literaturu Edgara Alana Poa?
Kada je Crvena Smrt navalila na svet, princ Prospero i njegovi odabrani podanici su se zatvorili u prinčev zamak sa svim blagodetima ovog sveta, ostavljajući sirotinju van zidina da se snađe kako zna i ume ili da umre po sopstvenom izboru. Kada je odabrana elita ušla u zamak, princ je dao da se ulazna kapija zamandali tako da niko ne može više da uđe.
To je, takođe, značilo da niko više ne može da izađe.
Nastavite sa čitanjem… “Letimični pogled na "Masku Crvene Smrti"”
Niko ti nikada nije potreban?
You never need nobody
You never been alone
And I try to get your affection
And all I ever do is wrong
Više puta sam ovde prepričavao svoje doživljaje sa suprotnim polom, pa nije više interesantno da ih ponavljam. Ionako su sve to samo varijacije na istu temu sa poznatim završetkom. Pentrao sam se po drveću, upadao u sobe preko balkona, tresao se od straha da ne poletim kao ptica zbog klimavog oluka… Sve sam to radio dok se nisam opametio.
D. je bila prelepa devojka koja je ostala mrtva hladna na sva moja navaljivanja. U trenutku kada sam pomislio da je led počeo polako da se otapa, sasula mi je istinu u oči: Ne slažu nam se horoskopski znaci! 
Utovar nedeljom, 8. februar
– A kolike su mu dimenzije?
– Ama kakve dimenzije, bre, bate, ovo ti je čis’ bakar, nema tu ništa dimenzije!
Kao što svaki pijačni mufljuz zna, mušteriju treba obrlatiti i pričati joj ono što hoće da čuje. Ili bar ono što je dosad prolazilo. U samousluzi, ili kad pazarite preko mreže, nema ko da vas obrlati osim onog što piše. Čitate li vi to?
E, da čitate, čudom biste se čudili. Našli biste da postoji sir bez mleka, prehrambeni ekvivalent eksera od plastelina. Našli biste da čokolada više ne mora da sadrži kakao. Da so nije isključivo natrijum hlorid, može i kalijum hlorid, nema veze što je otrovan. Da suvi vrat ne mora da bude suv. Da ručni alat ne mora da bude od čelika (što, istina, ne piše, ali pokušajte magnetom, ili sačekajte da se skine hrom pa da proviri žuti metal).
A onda se zapitajte zašto je sve to štampano tako sitnim slovima. Zašto više ne kaže koliko posto čega ima. Zašto više ne mora da piše zemlja porekla. Uostalom, nije vaše da pitate šta kupujete, nego da ćutite, platite i odnesete. A posle, ako vam nešto bude, ko vam je kriv. Lepo je pisalo. Postoji jedna vera koja tvrdi da je greh prevariti slepog. Za okate ne kažu ništa.
To je za ono što platite. A za ono što dobijate džabe kad vas zovu telefonom jer su vas izvukli, to oni sigurno rade zato što su mekog srca pa eto rešili da vas obraduju. To nije uračunato u cenu ničega, to oni iz svog džepa.
Šta bi sad rekao Mato Lovrak
Ni vozovi nisu što su nekad bili. Pogotovo oni teretni, višekilometarski. Ne zarezuju sneg ni za suvu šljivu.
Pokloni se i počni.
A? Šta velite?