Build me a ladder to the northern lights
So I can watch them from the sky
Promise the air won’t lose its winter still
That the dusk won’t pass me buy
Tek što je pesma stigla do ove strofe, koja je prvi refren, morao sam da uzmem lupu. Cvikeri više ne pomažu kod čitanja tekstova koje odštampaju na omotima diskova. 
Ova žena pati, mislim se, i negde se malo više zaj… zaigrala. Dešava se, šta da se radi, samo nisam navikao da one ovako duboke emocije nude ogoljeno, na tanjiru… Uglavnom kriju, što mi govori da njoj nije bilo lako da stisne petlju i sve svoje patnje pretoči u pesmu. A za takvu hrabrost uvek skidam kapu.
Pre par meseci sam bio sumnjičav kada sam pisao tekst o Josienne Clarke & Benu Websteru.
Album Fire and Fortune (2013) je fenomenalna zbirka, inteligentna mešavina autorskih pesama i tradicionala, koja obara s nogu i vodi slušaoca na nepredvidljiva mesta. Danima razmišljam sa kojim drugim bih mogao da ga uporedim jer mi je teško da zamislim da može nekome da se ne sviđa. Na njemu je sve tako dobro promišljeno i odmereno da mu je teško naći bilo kakvu manu. A još kako Josienne pevaaaaa…
Danas nemam dilemu oko poređenja. Za album North Star (2014) važi sve ranije pomenuto.
Kyle Carey je američki izdanak keltske tradicije. Promotivne fotografije ne ulivaju previše poverenja – na njima ona izgleda kao prosečna domaćica iz neke zabiti koja tek što je izvadila ruke iz brašna i izašla iz kuhinje. “Malo kuvam, a onda malo pevam” svakako nije kombinacija koja privlači nove slušaoce.
Ono što se čuje je sasvim druga priča. Očigledno je da pesme nisu nastale spontano i da iza njih stoji studiozni rad. Malo podataka koji se mogu pronaći na netu govore da se Kyle upustila u veliki poduhvat – njene pesme su posledica temeljitog proučavanja korena američke kulture i tradicije, što je uključivalo i učenje starih narečja Škotske i Irske. Otuda je sasvim razumljivo što su teme kojima se bave vezane za put u Novi Svet što je, nekada, pa i danas, trebalo da bude ulaznica za srećniju budućnost. No, nikada sve nije išlo glatko, pa iz pesama često izlazi neka teška čežnja, bilo za dalekim predelima koji su napušteni ili ljudima koji nedostaju u novom životu.
Muzički, sve je odrađeno perfektno. Sa američke strane su iskusni instrumentalisti koji se bave tradicionalnom muzikom, producent je Irac, a englesku scenu zastupaju kao gosti pomenuta Clark & Webster.
Ovo je “mali” album koji je, u stvari, grandiozan na poseban način i koji lako promakne ako vam neko ne skrene pažnju na njega. Nemojte posle da pričate kako vam nisam na vreme rekao. 