U vreme kada sam bio klinac, zanosio sam se mišlju da ću, jednoga dana, uspeti da sakupim veći deo albuma koji su se nalazili u katalozima. Ispostavilo se da je to “sanak pusti” – diskografske kuće brže su se štancovale ploče nego što sam ja finansijski napredovao. Kako je do toga doba moja kolekcija vidno napredovala, više i ne razmišljam kako da dođem do nečega što me interesuje, već o tome šta da radim sa očiglednim viškom. Veći deo kolekcije verovatno više nikada neću provući kroz uši.
Posebna teškoću predstavljaju autori sa megalomanskim ambicijama i neobuzdani talenti skloni kolaboracijama koji izdaju po više albuma u toku godine. E, tu se tek treba snaći. 
Bill Nelson spada u kategoriju “Džoni Štulić na speedu”. Kada se, sredinom sedamdesetih, pojavila grupa glupavog imena Be Bop De Luxe, nisam ni obratio pažnju na njih. No, britanske novine su se raspisale u fazonu da je to sledeća velika stvar, pa mi nije mnogo vremena trebalo da bacim uvce na jedan od njihovih albuma. Omot za Sunburst Finish (1976) bio je naglašeno artistički i pokazivao je žensku kakvu najviše volim da vidim – obučenu samo u visoke potpetice. 
No, ako zaboravimo na omot, ono što se nudilo na vinilu je bilo vrlo neobično i intrigantno. Odmah se dalo primetiti da se Nelson & band nisu preterano udaljili od svojih uzora – u pesmama se čuo eho ranih Roxy Music, Bowiea, 10cc i sličnih – ali njihova muzika nije bila puko kopiranje. Nelson je pisao duhovite i zanimljive pesme koje su obilovale neočekivanim promenama & aranžmanskim rešenjima iza kojih je stajala čvrsta i kompetentna svirka.
Na žalost, “Ships in the Night” je jedina njihova pesma koja je uspela na top listama, pa ovu grupu danas često, a potpuno neopravdano, trpaju među “čuda jednog hita”. Ono što je propustila publika, nisu drugi muzičari – Be Bop De Luxe kao uzor pominju mnogi viđeni muzičari engleskog “novog talasa”, a XTC kao da je nastavio putem gde su oni stali.
Nezadovljni Nelson je, krajem sedamdesetih, raspustio grupu i zaplovio solo vodama. Nemirnog duha i sklon eksperimentisanju, počeo je da izdaje albume kada god bi imao inspiracije. Do danas, sakupilo ih se oko pedesetak. Neke sam poslušao, većinu nisam. Snimci koji su oslonjeni na čvrstu strukturu pesama lako se slušaju, jer Nelson je provereni kompozitor i odličan gitarista, a oni drugi, koji se bave “zvučnim pejzažima” mi ne drže pažnju.
Bill Nelson jeste “čudak” na specifičan način, ali vredan istraživanja. Uostalom, ima i luđih priča. Kada je Rick Wakeman objavio stoti oficijelni album, prestao sam da ih brojim. Od slušanja njegove muzike davno sam odustao. 
Komentari su onemogućeni.