“Nemamo dovoljno para da kupe železaru.”
Žale nam se čitaoci, neki dobri ljudi… Pa dobro, samo dvojica njih (ali jedan po jedan) da bi utovar trebalo da ide svakodnevno: jednom nedeljno nije dovoljno često, kažu, voleli bi da čitaju takve sadržaje svaki dan, zabavlja ih.
Pa, čitajte, dragi prijatelji: idite na portale raznih medijskih kuća, čitajte blogove angažovanih ljudi, pokušajte i sa televizijom ako se usuđujete, pa sami izvlačite poente. Može se čitati između redova i dok čitate vesti i prikupljate sve informacije na drugim mestima. Štaviše, mi tako često i sami pravimo neke sadržaje: pročitamo između redova, pa samo to isto prenesemo u svoje priloge, takođe između redova.
A da objavljujemo utovare svakodnevno… Ne, to se neće desiti. Suština pasijansa nije mesto za popunu vaše dokolice, što je i glavni razlog što ovde dolazi stotinu puta manje ljudi nego na kopirajterske blogove. Mi smo svesni činjenice da je razmišljanje svojom glavom najteža disciplina poznata ljudskom rodu, pa zato tako malo ljudi uopšte nalazi za shodno da razmišlja, i zato je to olimpijska nedisciplina. Ukoliko nađete za shodno da svakog dana čitate između redova i mimo Suštine pasijansa, a da pritom ne očekujete da vam iko plati za to, baš kao što ni nas niko ne plaća za ovo pisanje, tada smo postigli svoj cilj.
A kako ćete vi znati da ste uspeli u svom nastojanju? Tako što ćete početi da preispitujete sve što budete pročitali na ovom blogu (a potom i na drugim mestima). I potpuno je svejedno da li ćete to činiti da biste osporili naše reči ili da biste ih iskoristili da saznate više (i opet, na nekim drugim mestima). Koji god ishod od tih bude zabeležen u vašem slučaju, mi ćemo znati da smo uspeli. Što ono kažu stari Etrurci (Feničani? Kelti? Hotentoti? Sumeri? Tolteci? Iliri? Tunguzi?): ovo je win-win situacija.
Ako smemo da primetimo: pohodite li utovare nedeljom zabave radi, promašili ste sve što se promašiti može. A to je tako tužno.
U međuvremenu, danas se ovde nećemo baviti politikom. Svejedno, polika se bavi nama, reći ćete vi i bićete u pravu. Ali, kad vam lepo kažemo: nešto nam se pod kožu uvukao onaj princip iz keltskih legendi (zapravo, star je koliko i ljudsko društvo), gde jedini lek protiv nekog vekovnog zla (a politika je vekovno zlo) leži u prepuštanju vinovnika zaboravu. Naravno, nećemo zaboraviti to što su nam učinili. I pobrinućemo se da na kraju te svoje terevenke plate svoj ceh. Ali vidite, mi nemamo potrebu (ni para) da se naduvamo kokainom, pa da izađemo pred TV kamere i agresivnim tonom saopštimo neka opšta mesta o ljudima koji čine zlo današnjoj Srbiji, a zatim da se potajno nadamo da će nas naivne devojčice proglasiti herojem subverzivne antirežimske koalicije. Deco draga, nema sreće kad vam parole protiv loše vlasti uzvikuju ljudi koji prethodno moraju da dostignu erekciju da bi govorili javno ili pisali knjige.
I zato se, rekosmo već, danas ovde nećemo baviti politikom.
Umesto toga, skrenućemo vam pažnju na zanimljiv tekst u kome autor tvrdi kako najviše fotografisana generacija u istoriji već kroz deset godina neće imati raspoloživih fotografija od danas. Za većinu ljudi, veli Mike Yost na svom blogu, “slika” vredi samo jedan trenutak. Mama i tata želi da uslika svaki pokret svog novorođenčeta. Baka želi da svako vidi njeno zlato. Kad vam neko pokloni kuče, svako malo potežete telefon. A onda, kroz nedelju dana, nijedna od tih slika više nema nikakvu vrednost, jer nove slike istiskuju te stare, a onda i one postaju beznačajne kroz nedelju-dve, jer ciklus kreiranja novih budućih beznačajnih slika je beskonačan.
Reč je, naravno, o onome što smo vas odavno upozoravali kada smo pominjali kreiranje digitalnog đubreta. Nema nikakvih problema da napravite pedeset slika svog deteta na dan, svaki dan tokom sledećih osamnaest godina. Neće biti problema ni da negde uskladištite tih 328.725 slika, jer diskovi su veliki, onlajn resursi beskonačni… Problem je u tome što vi više nećete eksploatisati te slike, jer ste neumerenim pristupom nehotice izazvali devalvaciju vlastitog foto-materijala.
Imamo predlog za vas. Elem, nije problem u tome što radite: nastavite tako. Ali, pronađite već danas nekog u čiji sud verujete i obezbedite mu pristup fotografijama koje ste napravili. Zamolite tu osobu da za vaš račun izabere jednu ili najviše dve karakteristične fotografije od jednog datuma i da ih iskopira u neki posebni folder; ako od nekog datuma nema fotki, neka to ne pravi kredit da izaberete dve ili četiri sutradan. Kada istekne godina, zamolite tu osobu da napravi čistku po tom folderu, a potom da vam prosledi taj materijal kao foto-belešku godine koja je protekla. Ako su te fotografije tehnički valjane, a imate novca, napravite papirne verzije fotografija i stavite ih u kartonski foto-album koji ćete imenovati brojem godine. Ako ne možete ili ne želite da strpate fotke na papir, spakujte ih u neki foto-album negde na Netu (predlažemo flickr: nije najjednostavniji, ali imate terabajt prostora i minimalno zezanje) i obezbedite pristup tom sadržaju samo dragim ljudima.
Da se razumemo: ne treba vam druga osoba za to. Najbolje bi bilo da tu hroniku koja je velika 250-400 fotografija napravite sami. Ali i vi i mi znamo da nećete biti dovoljno objektivni prema svom radu, pa prekratite vreme dvoumljenja angažovanjem neutralnog arbitra. Ponudite uzvratnu uslugu toj osobi da učinite sličnu selekciju za nju.
Pride: kad se vratite sa letovanja, napravite folder sa najviše stotinu fotografija; ako je moguće, i manje. Pa kad vam dođu gosti, prikažite im samo taj folder, i to tek kad oni od vas to zatraže.
Nego, da vidimo kako vam se ove nedelje razvijaju ideje za potpis ispod nekomentarisane slike.
[tekst ispod ove slike bi trebalo da glasi…]
Nego, kako vam ide vokativ ovih dana?
Posle napornog dana, farmer je otišao do lokalnog bara. Seo je pored jedne žene i poručio čašu šampanjca. Žena se isprsi i reče:
– Kako ovo da razumem? Upravo sam i ja naručila čašu šampanjca!
– Koja koincidencija! – reče farmer – danas je specijalan dan za mene i ja ga proslavljam.
– Danas je i za mene specijalan dan i ja ga takođe proslavljam! – reče žena.
– Koja koincidencija! – reče farmer.
Pošto su se kucnuli čašama, farmer upita ženu:
– Mogu li pitati, šta vi to proslavljate?
– Pa, moj muž i ja smo pokušavali godinama da dobijemo dete i danas mi je ginekolog rekao da sam trudna!
– Koja koincidencija! Ja sam uzgajivač živine i već godinama moje kokoške su neplodne, ali danas sve nose jaja!
– Pa to je sjajno! Kako su vaše kokoške postale plodne?
– Promenio sam petla – odgovori farmer.
Žena se nasmeja i reče:
– Koja koincidencija!…
Predlog za čitanje, razmišljanje (ako nije mnogo da tražimo) i razumevanje (ako nije previše da očekujemo) jeste tekst koji je osvanuo na novom portalu srpskog izdanja časopisa Newsweek, a koji govori o čoveku kojeg su ubili mnogo pre nego što su ga sahranili; čak su mu u jednom času i jezik potkratili, i to doslovno, što je najstrašnija stvar. Aleksandar Đuričić – Mika Antić: Pesnik koji je ostao bez jezika.
„Istina je da su od mene podosta toga prepisali i da su mi krali ideje kad god su mogli, klevetali i smejali mi se što mucam. Došaptavali su se iza mojih leđa da sam pijandura, da sam patetičan i pesnik estrade. U Beogradu su mi tražili da se izjašnjavam kao Srbin, a ja sam čvrsto ostao pri stavu da sam Vojvođanin, čak su mi i nos razbili Brana, Pekić, Mihiz i još neki… U dvorani Lisinski su mi Hrvati priredili nezaboravnu noć. Nije bilo mesta za stajanje. U Sarajevu sam štampao svoje knjige. Beogradska kritika je bila nema za moja dela ili bi mi odali šturo priznanje samo za dečju poeziju. Umro sam dva puta pre konačne smrti i dva puta sam ih prešao. Taman su hteli da odahnu, a ja vaskrsnem iz mrtvih. Samo da mi doktor Čanji nije odsekao pola jezika, održao bih ja njima posmrtno slovo.“
Eh, kakva su vremena došla.
Ako ništa drugo, ovaj barem ne može da kaže “nema pas za šta da ga ujede”.
Prvom idiotu koji substance abuse bude preveo kao “zlostavljanje supstanci”, da se odmah prijavimo da imamo bar dva samuraja koji se tim bave već godinama. Drže šećer i so u mračnom zatvorenom prostoru, bez poseta i bilo kakve zabave. A šta tek rade sodi bikarboni i prašku za pecivo, ne smemo ni da objavimo.
Ako ste mislili da se karijera u korporacijskom polusvetu meri brojem prečaga pređenih na putu ka vrhu, i pritom vam nije bilo jasno da li se broje i one preskočene – manite se ćorava posla.
Nije to sve baš tako kako piše u knjigama iz kojih bizMismeni uče kapitalizam…
Na kraju smene, vaspitačica u vrtiću pomaže Perici da obuje čizme. Išlo je teško: on je gurao, ona vukla, a čizme nikako na noge. Kad su obe čizme bile navučene na jedvite jade, vaspitačica je bila sva u znoju. Sedne pored Perice sva skrhana, kad Perica reče:
– Vaspitačice, čizme su na pogrešnim nogama!
I stvarno, bilo je tako. Nije bilo lako ni skinuti čizme, a kamoli ponovo ih navući; potrajalo je poprilično. No, na kraju su čizme najzad bile svaka na pravoj nozi. Perica tada objavi:
– To nisu moje čizme!
Vaspitačica se ugrize za jezik da ne bi zavrištala od muke.
– Pa zašto to pre nisi rekao?
I uz nadljudski napor mu ponovo izuje čizme. Tada Perica nastavi:
– Čizme su od mog starijeg brata. Mama ih je dala meni, jer su njemu sada male!
Vaspitačica nije znala da li da plače ili da se smeje… Nakon novog navlačenja čizama, one su ponovo bile na nogama; ovog puta je bilo dovoljno pet minuta za obuvanje. Vaspitačica tada upita:
– A gde su ti rukavice?
– Pa, jutros sam ih ugurao u čizme!
Život je lutrija. Nekom pamet, nekom pare, nekom sreća…
Treba ponekad promeniti jelovnik. Pritom ne mislimo na štampano izdanje – sve i da nađete neki štampan na sanskritu, opet ništa niste uradili ako niste promenili pristup. Ili makar tačku gledišta.
Kad se sagleda iz nekog drugog ugla, primetite neke pojedinosti koje su vam dotad izmicale. Vredi pokušati… a apetit će sam da poskoči od veselja. Prijatan ručak vam želimo.