Prepoznajete li neku čudnu aromu u vazduhu? To je aroma februara, onog meseca u godini kada nije sramota biti šizofreničan, jer i sam mesec je takav.
Od demagogije nikom nije loše bilo. Političarima raste popularnost, pa i broj glasača, a narodu sve lepo i šareno. Obe visoke peći železare će raditi koliko već sutra, čim nađemo investitora. A investitor će, ako se ne prijavi niko dovoljno glup, biti država. Samo oni koji je predstavljaju mogu da uposle silne radnike i obrtni kapital/kredit brzo da pretvore u mrtav kapital, sirov lim ili armaturnu građu koja nikom ne treba. Koliko savetnika još treba da platimo, pa da ih poslušamo kad nam kažu da građevinska industrija još nije izašla iz krize i potrebe za sirovinom su male?
Kada se Fijat vraćao u kragujevačku “Zastavu”, jedan od uslova da zadrži radnika bio je da nema seosko imanje, niti neki vid porodičnog biznisa. Jer samo radnik koji nema alternativu redovnoj plati u fabrici jeste radnik koji će da (poštuje posao koji) radi. Možda se toga i setio neko od savetnika, kada su raspisivali konkurs za novi menadžment železare, pa u uslovima za direktora ne stoji klauzula “ne sme da otpušta radnike”…
Vesti o železari su imale ulogu i da zatrpaju vesti o još jednom slavnom porazu na Kosovu – dogovoru da na severu Kosova sude srpske sudije. Al’ niko ne reče po čijim zakonima će suditi, a ako srpski mediji to ne pominju, onda to sigurno nisu srpski zakoni. Treba li još neki savetnik da nas podseti da državu pored imovine/zemlje čine zakonodavna, izvršna i sudska vlast. Koju od tih stvari još uvek imamo na Kosovu, čiju nezavisnost nismo priznali?
No, bitno je da se narod zabavlja i najavljenim investicijama iz bliskog i dalekog nam istoka. Na društvenim mrežama se suze rone za raznim objektima srušenim da bi se postavio neki deo budućeg “vodenog Beograda”, a to što za mnoge od tih objekata suzoronjači ni čuli nisu… nema veze. Uvek smo hrabri da vlast pljujemo “normalno” na društvenim mrežama ili “podignuti” u jutarnjim programima. A brze pruge ćemo dobiti čim shvatimo da su nam nepotrebne, jer koliko nas u Grčku ide vozom i koliko nas bi sutra trebalo u Grčku da ide vozom da bi se ta investicija isplatila.
U međuvremenu, mediji su sasvim dovoljno “očišćeni od šljama”, pa nemamo više razloga da verujemo ni sami sebi, jer ako samo pomislimo nešto što liči na logičnu ideju vrednu praćenja, neko u medijima je već prozvao najvećom glupošću ili je ta tema, prosto, sama sebe uklonila iz medija. A nema cenzure: to ne. Ovo je slobodna zemlja: to da.
Postoji jedan jednostavan primer jedne vrhunske medijske slobode koja nije nikad pre viđena ni u jednoj zemlji čija klima i zemljište omogućuju da se svake godine zaseje 1,7 miliona hektara oranica. Elem, otkako je država dozvolila formiranja epskih monopola u veletrgovini hranom, poljoprivreda, bilo da je gledate kao strateški najvažniju privrednu granu ili kao jedino rešenje za izlaz iz ekonomske krize, prosto je uklonjena kao tema iz kolektivne svesti. Proizvođačima hrane je data potpuna sloboda da izaberu način na koji će propasti, što se danas naziva demokratskim načelom.
Ako prokljuvi neko ko ima ideju kako da formira pozitivan spin proizvodnje i potrošnje, pri čemu istovremeno rastu i drugi pokazatelji napretka, pa još naglas izrekne procenu kako će nam od toga biti bolje već za dvadeset godina, taj će brže-bolje biti ismejan, jer biće nam bolje već 2014 2015 2017. godine (jer je On tako rekao). I neće biti potrebe da subvencije iz državnog budžeta dajemo građanima ove zemlje, nego je bolje dati je strancima – koji bez tih subvencija ne bi ni dozvolili da ih Omnipotentni pred TV kamerama naziva najvećim prijateljima.
Možda je već kasno, jer kakva je tek to demagogija: ćutati o jedinom mogućem rešenju samo zato da bi se sačuvala sopstvena glava na ramenima. Nije ni čudo da smo stigli dotle da srpski četnici veličaju grčke komuniste i kuju ih u zvezde.
Nije to šizofrenija: to je akutni napad februarske demagogije.
Imate li neki predlog za tekst ispod ove slike? Nemate? Imate, ali ne želite da ga podelite jer se stidite ili, možda, gadite da komunicirate sa nama? Nemate, ali biste hteli da imate? Sramota vas da se javite sa rečima “ja nemam”? Ama, nije valjda baš tako složeno!
[tekst ispod ove slike treba da glasi…]
rekurzija, -e ž. im.; v. rekurzija
E, sad bi trebalo da se nađe neko vešt da osavremeni onu narodnu priču “Krepao kotao“.
Vreme je relativno, što smo već utvrdili. Najbolje se to shvati kod vrata od kupatila, zavisno od toga da li ste unutra ili ispred. A u stvari to se vama tako čini. U praksi je sve to već izmereno, treba samo očitati rezultate.
Sedi deda u autobusu, a pored njega lepa devojka. Obrati joj se deka:
– Gospođice, dao bih 100 evra da vas pljesnem po toj lepoj guzi!
A ona će:
– Matora budalo, šta ti pada na pamet!
Ali kad je malo bolje razmislila, 100 evra je ipak 100 evra, pa kaže dedi:
– ‘Ajde dobro.
Deda zavuče ruku pod suknju, pa miluje, miluje, miluje… A devojka će:
– ‘Ajde bre, pljesni već jednom!
– Eee, pljesnuo bi deka da ima 100 evra…
Jedna stara priča iz stvarnog života, odavno je čekala da je obelodanimo i ovde vama na polzu i naravoučenije. A ako nije mnogo da tražimo, neka se, posle svega, načas tu stvori i tračak inicijative, jer muka je kad vasceli život provedeš unutar tramvajske pruge, misleći da se tu nalazi ceo svet vredan pažnje… Dejan Ristanović: Izgubljeni u Smederevu.
Zvono za uzbunu je definitivno zazvonilo kad sam video da je sledeće mesto Brestovik, a tamo dole su nekakvi Pudarci – nikad čuo ni za jedno od njih. Setim se našeg čuvenog Jovana Cvijića i njegovog “mapu čitaj a seljaka pitaj”, ali Night Vision nikako da uhvati ni jednog “seljaka”, pust put… I tako, skrenem na pumpu, reko’ daj da sipam benzina za 1000 dinara tek koliko da imam opravdanje da nešto pitam. Tamo radi jedna devojka, prilično simpatična. Pitam ja: “Izvinite, kuda stižem ako nastavim pravo putem” a ona me zgranuto pogleda i kaže “Pa u Smederevo”. Tu ja počnem da dišem na škrge i pitam “A na koju je stranu Beograd?” a ona će, gledajući me kao nižu formu ljudskog roda, kaže “Za Beograd treba ići u suprotnom smeru, ima oko 36 kilometara.” Grrrrr… Tu se zahvalim, prihvatim činjenicu da čak ni besnim kolima od 100+ kiloevra ne uspevam da ostavim utisak na ženske, pa ajd’ nazad…
E, moj Deki: tamo gde si se zatekao, u svakom selu ima po šest takvih mečki. I u svaku od njih se sipa do vrha kad dođe na pumpu.
Šta god vam mi pričali, nećete verovati. Evo iz prve ruke:
Jedan mladi katolički sveštenik je bio toliko nervozan pre svoje prve mise da nije mogao ni reč progovoriti. U strahu od bruke, upita biskupa za savet. Ovaj mu reče da pola sata pre mise naiskap popije veliku čašu vode sa dve kapljice votke i odmah će se osećati slobodnije. I ne samo to, nego mu biskup obeća da će prisustvovati službi i predloži mladom kolegi da pogleda u njega svaki put kada oseti trag krize, što će mu pomoći da se seti sadržaja propovedi iz vremena školovanja.
Osokoljen ovom neočekivano velikodušnom podrškom, mladi sveštenik učini kako mu je biskup savetovao. Pre mise se osećao tako dobro da je mislio kako ga ništa neće uznemiriti niti omesti u vođenju prve propovedi. A po završetku je osećao kao da ima krila.
Međutim, u povratku sa mise, na svom radnom stolu pronađe sledeće pismo od biskupa…
“Poštovani mladi kolega,
Sledeći put sipajte dve kapljice votke u veliku čašu vode, a ne dve kapljice vode u veliku čašu votke. Osim toga, evo još nekoliko saveta čijim pridržavanjem biste izvesno mogli da unapredite svoje buduće propovedi:
- Nije potrebno stavljati kriške limuna na ivicu pehara.
- Ne oslanjajte se više na statuu blažene device Marije, ne grlite je i ne ljubite.
- Postoji 10 zapovesti a ne 12, 12 apostola a ne 7. Nijedan od njih nije bio patuljak.
- Isusa i njegove učenike ne nazivamo “JC & company”.
- David je pobedio Golijata praćkom i kamenom i nije ga ni umlatio niti razjebao.
- Judu Iskariotskog ne nazivamo pizdom plaćeničkom.
- Naš Papa Franja doista ima liberalna shvatanja, ali ga nećemo zvati “El Padrino”.
- Bin Laden nema nikakve veze sa Isusovom smrću.
- Hostija nije grickalica uz vino, već telo Isusovo za pričest vernika.
- Grešnici idu u pakao, a ne u pičku materinu.
- A onaj pored centralnog stuba, kojeg ste nazvali namrgođenom pederčinom, glupim kontrašem i transvestitom u suknji, to sam bio ja.“
Jeste li gladni? Glad je dobar znak da ste na putu ka Nirvani, kaže istočnjačka filozofija.
Problem je u tome što ste vi u pitanju “jeste li gladni” mislili samo na blagoutrobije.
Pre nego što pomislite da vam je neko ukrao auto, prvo razmislite gde ste ga i kako parkirali i kakve je to posledice moglo da izazove.
Februar je uvek nekako suviše komplikovan, valjda zato što je najkraći mesec u godini, pa pokušava da nam nametne nekakav kvalitet koji ne prepoznajemo. Hoćemo li u mlake februarske dane gledati sa podozrenjem, sećajući se onih aprila kada je padao sneg, ili ćemo biti pripravni za naglo buđenje proleća čim kročimo u mart?
Jedno je sigurno: dobrom delu nacije, vaskršnji post će dobro doći kao alibi za to što nemaju više zimskih zaliha (što svakako i jeste suština šestonedeljnog posta u cik proleća), pa će primeniti staru pesmicu na temu “kiselo je grožđe, a lepo je meni”.
Možda se nećemo setiti na vreme da blagoutrobije ponekad treba savladati sa manje zalogaja, poželjno je da i sami budu manji, te da to nema previše veze sa ekonomskim aspektima kretanja po poslednjim zalihama zimnice. Jer najzad, ako živimo na selu, hrane imamo; a ako živimo u gradu, hrranu možemo i da biramo (ako imamo para). Možda je benasto jesti paradajz u februaru, ali su došla takva vremena da taj paradajz sada čak i u februaru ima ukus paradajza, što je hvale vredno, a možda i istrage.
Hteli, ne hteli, imali, nemali, voleli, mrzeli: hranićete se zanimljivo ovih dana. Stoga vam žalimo prijatan ručak i sve pretekle obroke. I upamtite: veliki post nije stvar tanjira, već stvar duha. Slobodno jedite šta želite, a pročistitie svoje misli. To će biti milo i bogu i ljudima. Ljudima pogotovo.