Čitanje kolumni pojedinih žena mi ponekad pričinjava veliko zadovoljstvo. Svašta se iz njih može naučiti, a to dobro dođe u međusobnim obračunima koje ponekad imam sa suprotnim polom. 
Danas sam naišao na tekst koji mi se učinio zanimljivim. Kako je čitanje odmicalo, postajao je sve dosadniji, agresivno zastupajući feminističke stavove. Bog te maz’o, nisam ni znao da postoji liberalni feminizam, radikalni feminizam, ekofeminizam, individualistički feminizam i još mnogi drugi. 
Znam i ja jednu od tih reči – antifeminizam! 
Šalu na stranu, busanje u sve te feminizme može samo da naškodi jednom od lepših delova ženskog tela. 
Sa tom idejom, kresnem Gugao da pogledam ko je ta pametnica koja se toliko raspisala o ovoj temi. Sve mi je bilo jasno kada sam je video – ono i ne liči na ženu. Priča o ženskim pravima je danas totalno deplasirana i služi za promociju ružnjikavih žena na koje muškarci ne obraćaju pažnju i trošenje para na intelektualne gluposti. 
Morao sam da sperem gorčinu iz grla. Kako tradicionalna Milfovača nije pomogla, latio sam se nečeg žešćeg. A onda mi je sinula ideja za ovaj prilog… 
Bluz je muzika u koju su žene slabo zalazile – tek po koja. Ali su stalno bile u senci muških izvođača koji su se razmetali mačizmom na sve strane. Par decenija unazad stvari su počele da se menjaju, pa sada imamo na sceni čitavu plejadu mlađih žena koje, pored toga što dobro sviraju, nude i fantastičan vizuelni doživljaj. 
Nije mi bilo teško da izaberem današnji spot. Erja Lyytinen me podseća na majku moje dece. Iz vremena dok dece nije bilo. 
I da ovaj tekst ne bi dobio epitet da je seksistički, da samo spomenem par važnih stvari. Erja je opasni slide gitarista kojoj i muškarci priznaju sviračko umeće, pravi odlične pesme i još bolje peva, izdala je desetak albuma, a vizuelnom dojmu na sceni nema šta da se prigovori. 
Jabuku iz njene ruke bih iz cuga zagrizao, pa šta bude. 
Njoj sigurno nije potrebna žvaka o feminizmu. 