Што немам других кафанских фотки из XX века и не чудим се – фоткалица је била мало скупа ствар да се носи кад се иде у штету, а и негативе из студентских дана још нисам пронашао. Него се чудим како немам ништа из прве четири године у Америци…
Ствар се штогод поправила са одласцима у Таос, Њу Мексико. Фирма је била разбацана од обале до обале, и четири пута годишње би се цела сјатила тамо на окупљање, дружење и обилазак месних знаменитости (тј кафана). Наравно, баш те 2003. године, кад сам радио с њима, беше ударила нека криза, банка их притисла, те су то свели на двапут годишње.
(Има и велика)
Кафана ко кафана, повелика, фино скоцкана са тим полицама пуним вина (које нисам пробао, мислим да сам се одлучио за пиво, имали су ваљда неко европско), скроз у стилу локалне архитектуре (дакле ћерпич и дебеле обле плафонске греде) и скоро празна. Научио сам да се код њих лигње зову каламари и да нису ни принети далматинским, то нешто крупно, жилаво и изгледа маторо – и онај део са пипцима канда добију мачке, ово су само прстенови, знамо да Амери зазиру од разних делова животињске анатомије па једу само неке. Ал’ајде, дало се појести, није то ни тако лоше.
Атмосфера за вечером одлична, четвртак је увече и сутра већ од подне почиње разлаз, кад ко има авион, кад ко треба да врати изнајмљена кола у Албукерки (нешто чудно пишу тај Лајковац)… нешто као мало опроштајно вече. За мене у ствари и право, само што тада то нисам знао – јер већ новембра их је банка још притисла па сам испао из игре, по важећој економској теорији да постоји само један начин за смањење трошкова.
У овом тренутку је још јул, вече је мирно, ваздух редак (надморска висина 2124 м) али чист и, на искрено чуђење нас са источне обале, сув. Од свих ствари на које су ме упозоравали око тог боравка на висини (бићеш стално жедан, пази да се не онесвестиш, пази кад идеш узбрдо да ти се не заманта у глави) није било ништа, осим што сам прву јутарњу цигарету морао да палим близу некаквог седишта – тако би ме дрмнула да бих већ од трећег дима морао да седнем.
Седимо тако, већ се чека да спорождери заврше главно јело па да видимо ко ће шта од дезерта. Сладолед, палачинке? И онда однекуд, из чиста мира, дођу ова тројица, седну за суседни сто, и ударе у свирку. Није био баш чист кантри (а ни вестерн) него је више вукло на нечију народну, немам појма чију, ал’ нешто на потезу Довер-Лос Анђелес. Онако више као за себе, без прилажења столу, бајаги спонтане приче, скраћивања песама и осталих марифетлука кафанске музике. Остао ми је утисак да ови то свирају из пуког хобија, и да од хонорара можда добију вечеру и пиће, а можда ни то, или не баш сваки пут.
Ово није била најбоља кафана те недеље. Није била ни најбоља клопа. Ово је само најбољи тренутак, кад је разговор за столом замро и сви се окренули ка музици и тако ћутали и слушали. После четири песме, момци су испили своја пића и отишли, да бисмо ми могли даље да разговарамо.
Шта би више.